Humanitarna katastrofa (2): Države upale u klopku iz Mastrihta
Dvadeset godina posle stupanja na snagu ugovora u Mastrihtu, prvog nezvaničnog ustava ondašnje Evropske zajednice, Evropska unija budi se u ekonomskim ruševinama, sa industrijom na kolenima i prezaduženim državama koje drakonski štede jer moraju da vrate dugove privatnim bankama.
Kao u nekoj posleratnoj razglednici, na stotine hiljada ljudi u Velikoj Britaniji, Španiji, Italiji, dolaze po obrok u kuhinje Crvenog krsta. Kriza svakog dana dodatno obogaćuje 10 odsto bogatih, dok siromašni sve više tonu u ponor beznađa zbog nezaposlenosti i bede. Između bogatih i siromašnih nalazi se "srednja klasa" koja polako nestaje prelivajući se u siromašnu.
Samo u Nemačkoj, u periodu od 1997. do 2012. godine, pet i po miliona ljudi "skliznulo" je iz prosečnog života u bedu.
- Grčka, Irska, Italija, Portugal, Španija i Velika Britanija, zemlje koje su najagresivnije primenjivale mere smanjenja deficita u državnom budžetu, uskoro će stati u red država sa najvećom nejednakošću kao što su Sudan i Paragvaj, piše u najnovijem izveštaju nevladine organizacije "Oksfam".
Najgore na seluU EU skoro četvrtina stanovništva živi u siromaštvu ili mu je nadomak. Najveći broj siromašnih ima Bugarska u kojoj skoro polovina stanovništva ne može da "sastavi kraj s krajem". Sledi Rumunija (40,3 odsto), zatim Letonija (36,6 odsto), Mađarska (32,4 odsto), Grčka (31 odsto). Najviše je siromašnih u seoskim područjima, jer poljoprivredna politika EU uništava male farmere koji "svaštare" baveći se i stočarstvom i zemljoradnjom na imanju manjem od 100 hektara. |
Glasajući na referendumima pre dve decenije za ugovor iz Mastrihta, građani su mislili da glasaju za "više Evrope" kako je glasio propagandni slogan iz Brisela, ali su zapravo glasali za svemoć banaka. U medijima tada gotovo da nije bilo reči o ekonomskom delu ovog ugovora koji propisuje uspostavljanje neoliberalne ekonomije i tržišta koje se samo reguliše. U ono vreme nevidljivi, a sada već čuveni član 104 ugovora iz Mastrihta zabranjuje državama da pozajmljuju novac od svojih centralnih banaka, kao i od Evropske centralne banke (ECB). Samo privatne banke mogu da pozajmljuju novac od centralnih banaka, posle čega ga daju državama u obliku kredita sa kamatnom stopom koju same odrede.
Francuski primer najbolje pokazuje šta narodima i državama donosi ovaj sistem koji je zapravo mašina za bogaćenje banaka koji je još 1973. godine uveo tadašnji predsednik Žorž Pompidu, inače bivši direktor banke Rotšild. Francuski državni dug danas iznosi rekordnih dve hiljade milijardi evra, što je 95 odsto bruto nacionalnog proizvoda. Francuska svakog dana mora da isplati 800 miliona evra. Da se zaduživala kod Centralne banke, francuska država bi imala manji dug nego pre 35 godina, što znači da ne bi bila prezadužena.
EU je prezaduženim državama prepisala "stezanje kaiša" što znači da prvo stradaju oblasti društvene solidarnosti (kao zdravstvo i obrazovanje), građani siromašne, poreska kasa je sve praznija, država se još više zadužuje uz sve veće kamate jer kreditori imaju sve manje poverenje da će vratiti dug.
"Od ovog leka pacijent umire", upozoravaju brojni ekonomisti, ali Brisel ostaje pri svom kursu koji služi bankama, a ne građanima.
