Deca gladuju u Australiji!
Potražnja za hranom za ugrožene veća je čak deset odsto nego lane, a stanje u najsiromašnijim porodicama je takvo da im deca gladuju.
Ovo nije izveštaj iz zemlje trećeg sveta, već Australije, a autor je organizacija Fudbenk koja organizuje sakupljanje i podelu hrane na dobrotvornoj osnovi.
Kako napuniti frižiderDobrotvorni supermarket Vojske spasa u Sidneju nalazi se u Sari Hilsu. Tamo se, recimo, kutija cerealija za doručak prodaje za dolar, koliko košta i paket vrećica sa instant-supama. |
Ovo je drugi po redu godišnji izveštaj Fudbenka o bici protiv gladi i u njemu se ističe da, uprkos značajnim donacijama, organizaciji je u ovom času potrebno čak 65 odsto više hrane da bi odgovorila na povećanu potražnju.
Ova služba prolazi kroz novo opterećenje otkako je bivša laburistička vlada ukinula socijalnu pomoć za samohrane majke, kao i otkad je izdala prelazne vize za oko 10.000 azilanata i odobrila im da žive u zajednici, ali bez prava na rad.
Predsednik Fudbenka Enco Alara kaže da neverovatnih dva miliona Australijanaca muku muče da obezbede dovoljno hrane za svoje familije, što je alarmantnih devet odsto više nego lane.
- Kao rezultat, mi svakog meseca vraćamo desetine hiljada ljudi u krizi jer nismo u stanju da pomognemo, ne možemo da im obezbedimo hranu da nahrane svoje očajne familije.
- Ono što često čujemo od ljudi koji mole za veću pošiljku hrane jeste da žive sa malim prihodima i prolaze kroz neočekivano visoke troškove.
Izveštaj je objedinio i analizirao podatke dobijene od 966 članica Fudbenka. Iako se pomoć u hrani obično povezuje sa javnim kuhinjama za beskućnike, Fudbenk izveštava da je najveća potražnja za žitaricama za doručak, voćem, povrćem, hlebom i mesom.
Agencije Fudbenka pomažu mesečno 473.000 ljudi. Više od trećine njih su deca. Trećina njihovih klijenata su sada samohrani roditelji, kaže Melodi Pasko, socijalna radnica pri Vojsci spasa. I ona navodi da je glavni uzrok prebacivanje samohranih roditelja na socijalnu pomoć za nezaposlene s kojim oni teško mogu da pokriju osnovne životne troškove.
- Dajemo im vaučere koje mogu da potroše ovde u našem supermarketu, tako da ih oslobađamo brige o hrani i omogućavamo da se usmere na plaćanje drugih računa - kaže ona.
Humanitarna pomoć ili kriminal?
Tako, na primer, Nazarenska crkva u sidnejskom predgrađu Enmor beleži znatan porast ljudi koji joj dolaze u kuhinju koju otvaraju jednom sedmično. Svakog petka, ovde stiže po hranu oko 60 ljudi.
Kako beleži "Australijen", među stalnim klijentima je Pol Olislagers (60), koji je radio puno radno vreme u javnoj službi, a godine 1998. je proglašen viškom, da bi kasnije živeo od socijalne naknade kao negovatelj svoje bolesne majke. Bolestan je od raka prostate.
- Kada sam radio, nije mi padalo na pamet da ću jednom biti čovek kome je potrebna pomoć u hrani. Tada sam imao i ušteđevinu. Imao sam pare. Kad dolazim ovde, dobijem jelo, kao kobasicu i pire, tako nešto. Ima ponekad sosova i testenine. Volim i kad mi daju stvari kao što je pasta za zube, to mi spasava mnogo novca. Nadam se da ću se vratiti na posao. Nadam se da je sve ovo privremeno. Verujem u to...
Ovde je i Toni Džozef, starosni penzioner. Kaže da može da preživi bez da se hrani, ali dolazi ovamo za "sitni luksuz" koji sebi ne može da priušti, kao što je keks, na primer.
Kuhinju vode Sali i Kejn Penel. Oni kritikuju Kanberu što azilantima ne dozvoljava da rade, kao i što je ukinuta pomoć samohranim majkama.
- To pogađa ljude koji tek pokušavaju da počnu iznova. Oni moraju da se odluče između humanitarne pomoći i kriminala. Kakav izbor im dajemo? - kaže Sali.
