Tajna atentata na Kenedija (3): Buntovnik sa razlogom
Majka ga nije želela, Sovjeti su ga smatrali nebitnim ekscentrikom, a jedino što je on želeo jeste da bude neko bitan.
Robert Osvald je čovek koji je verovatno najbolje poznavao svog brata. Svedočanstvo ovog čoveka pokazalo je koliko je Li bio isfrustriran od malih nogu, te da uzroke svih njegovih nevolja u životu u suštini treba tražiti u detinjstvu.
"Slušao sam televiziju i odjednom čuo da javljaju o ubistvu policajca u Dalasu, a zatim sam čuo kako je uhapšen čovek pod imenom Li Harvi Osvald, ili Harvi Li Osvald. Odmah sam znao da je to moj mlađi brat. Mogu da vam kažem, za sve ove godine od ubistva Kenedija, da sam bilo kada čuo za bilo kakvu činjenicu koja bi ukazala da li je nevin, ja bih bio prvi u javnosti koji bi na to ukazivao. Uveren sam, dobuko sam ubeđen da osim njega u atentat niko nije bio umešan, i tačka".
Komunista iz samoće
Li Harvi Osvald je još kao dečak vapio za pažnjom koju nikada nije dobijao. Rođen je 18. oktobra 1939. godine u Nju Orleansu, ali mu je otac umro dva meseca pre njegovog rođenja. "Majka bi nam stalno govorila kako smo joj teret i vrlo brzo je Liju rekla kako ga nije želela" seća se Robert Osvald. Još kao dečak se Li puno selio s majkom i do navršene 13. godine promenio je čak sedam škola.
Kao tinejdžer je živeo u Njujorku i među školskim drugovima je bio poznat po tome što se nije družio s vršnjacima, a sve svoje slobodno vreme provodio je vozeći se njujorškim metroom. Sam. Mladi Li Osvald se za komunizam zainteresovao rano i to u Njujorku kada je na ulici dobio letak u kojem se tražila sloboda za bračni par Džulijusa i Etel Rozenberg, navodnih sovjetskih špijuna koji su 1953. pogubljeni posle presude za špijunažu u kojoj su Sovjetima odali tajne američkog programa atomske bombe. Li Osvald se nije udubljivao u slučaj.
Jednostavno mu se svidela ideja da bude protiv sistema, protiv Vašingtona. Svidelo mu se da bude drugačiji, da štrči, da privlači nečiju pažnju. Sa navršenih 16 godina Li Harvi Osvald napušta školu i počinje sebe da predstavlja kao marksistu. "Samo je želeo da privuče pažnju. Da je većina sveta bila marksistička, on bi bio kapitalista Amerikanac" kaže Robert Osvald.
To što je simpatisao komunizam Lija nije odvratilo da se prijavi u marince. Imao je 17 godina i to je učinio samo da bi pobegao od majke. Ni u kasarni nije krio svoja vatrena levičarska uverenja, počeo je da uči ruski i otvoreno je podržavao kubanskog lidera Fidela Kastra, što mu je, razume se, donelo puno problema s klasićima.
U marincima je Osvlad prošao obuku gađanja iz puške mete na 200 metara i dobio je izuzetne ocene. Na ocenjivanju je u jednom gađanju od 50 pokušaja imao 49 pogodaka u centar mete na 200 metara, a u drugom 28 od 30 pokušaja. Neprilagođen kakav je bio, Osvald marince napušta posle tri godine službe i samo devet dana kasnije je odlučio da krene put Sovjetskog Saveza. Osnovna namera bila mu je da prebegne, odnosno emigrira, pokušavajući da objasni Sovjetima kako je u SAD kao marksista progonjen. Sa turističkom vizom, Li Harvi Osvald u Moskvu stiže 16. oktobra 1959. godine. Prisila Mekmilan je bila novinar u Moskvi u vreme kad je Li stigao u SSSR.
"Javljeno mi je da je jedan američki prebeg odseo u mom hotelu u Moskvi i bilo je zanimljivo napraviti priču sa njim" kaže Mekmilan. Prebega iz zemalja istočnog bloka je bilo puno i sve su priče bile iste, od nemaštine, represivnog političkog aparata, zatvorenosti društva, do progona neistomišljenika. Ali, zapadnjak koji beži na Istok, koji Sovjetski Savez vidi kao obećanu zemlju, je nešto sasvim novo.
Ekskluzivno, ekscentrično, pa i pomalo šašavo, govorili su moskovski dopisnici iz tog vremena. "Bio je sav misteriozan. Tajnovit. Kada sam razgovarala s njim, rekao mi je da želi da prebegne jer mu se mnogo stvari u SAD ne dopada, pre svega surovi kapitalizam i rasna segregacija" kaže Prisila Mekmilan.
"Njujork tajms" je objavio priču o Amerikancu koji je prebegao u SSSR, ali se Osvald nije naročito usrećio sa zahtevom za azil. On je mislio da će biti neka vrsta atrakcije, ali je istina bila ta da su Sovjeti u jeku hladnog rata generalno bili veoma nepoverljivi prema ljudima sa Zapada, naročito kad još imaju dvadesetak godina.
"Inicijalna reakciji na bilo kojeg zapadnjaka koji dođe u SSSR bila je da je to špijun. Mi smo, naravno, proverili Oslavda i zaključili da on nema nikakve veze sa CIA, pa smo onda posmislili da bismo možda mogli da od njega napravimo sovjetskog špijuna" kaže Oleg Klugin, oficir KGB između 1959. i 1990. godine. Posle šest dana većanja, Sovjeti su zaključili da im Li nije ni od kakve koristi i rešili da ga odbace.
Batine obavezne
Nezadovoljan sobom, svojim malim životom i pod sve većim uticajem alkohola, Li Harvi Osvald je još u Minsku tukao Marinu. Govorio bi sulude stvari, tražio od nje da odgovori na njegove životne dileme, a ako se ona ne bi snašla dovoljno brzo njegovoj potrebi, batine su bile obavezne.
|
"Izgledao nam je kao neprilagođen čovek koji bi sve nešto želeo da postigne u životu, ali ni sam ne zna šta zapravo želi" dodaje Klugin.
Međutim, Sovjeti su očigledno potcenili rešenost Osvalda da ostane u Sovjetskom Savezu. Odmah pošto mu je rečeno da je njegov zahtev za azilom odbijen, Li je otišao pravo u svoj hotel, a zatim rekao recepcioneru da dođe po njega kroz pola sata, zatim se popeo u svoju sobu, te presekao sebi vene. Iz svega se vidi da njegov cilj nije bio da se ubije, već da napravi dramu, znajući da će ga recepcioner pronaći. Time je Li pokušao da ubedi sovjetske vlasti da mu dopuste da ostane. I, mimo svih očekivanja, uspeo je.
Put u Minsk
Kako bi skinule problem s dnevnog reda, pre nego što Osvald napravi još neku glupost, vlasti u Moskvi daju Li Harvi Osvaldu azil i šalju ga u Mins gde dobija i stan i posao u lokalnoj fabrici. U tom gradu Li je kao Amerikanac jako štrčao i videlo se da uživa u pžnji i radoznalosti kojom ga obasipaju. Ubrzo upoznaje Marinu koja je takođe radila u fabrici, venčavaju se i dobijaju ćerku. Vreme je prolazilo i Osvaldovi su živeli običan, dosadni život. To se Osvaldu nije dopadalo i svakim danom je bio sve nezadovoljniji.
U junu 1962. godine Osvaldovi odlučuju da napuste Sovjetski Savez i vrate se u SAD. Tačnije, u Dalas. Li je Marini govorio da će ih na aerodromu sačekati radoznali reporteri, a dugi let ka Americi proveo je uglavnom praveći beleške za burni doček i medijski nastup. Ali, kad su napokon sleteli, Osvaldovi brzo shvataju da na aerodromu nema nikoga. Ni to što je "povratničku priču" objavilo nekoliko nacionalnih novina, baš nikoga nije zanimalo da vidi tog čoveka. Posle samo jednog dana od dolaska u Dalas, Li Harvi Osvald se našao situaciji da je ponovo nebitan čovek, bez posla, bez novca ili poznanstava. Ponovo je bio niko u svojim očima.
