Misteriozna sudbina kćeri Mileve i Alberta Ajnštajna (5): Rođeno dete postalo teret
Na samom početku 20. veka vanbračno dete je, prema tadašnjim etičkim normama, bilo nepremostiva prepreka za karijeru roditelja, a i samo je čitavog života bilo obeleženo kao "kopile" i izloženo podsmehu. Otuda se osnovano pretpostavlja da su tokom vanbračne trudnoće patrijarhalno vaspitavane Mileve Marić, ona i njen dečko Albert Ajnštajn razmatrali razne mogućnosti za budućnost tog deteta, među kojima je verovatno bilo i usvajanje.
Hans Albert Ajnštajn (desno)
- Mileva mora da je o tome pričala i sa roditeljima. Dok god je Albert bio nezaposlen, a brak nigde na vidiku, dovođenje Lizerl u Švajcarsku nije bilo moguće. A pod takvim okolnostima Milevini roditelji su možda mislili da bi dete mogli da smeste kod rođaka ili da ga daju na usvajanje. Miloš Marić, Milevin otac, bio je vojnik, sudija i Srbin. Njegov je zadatak bio da bude oličenje čestitosti onog vremena. Pravilan i uobičajen postupak bio bi da se vanbračno dete pošalje kod nekih daljih rođaka - navodi prof. Radmila Milentijević u naučnoj studiji "Mileva Marić Ajnštajn - život sa Albertom Ajnštajnom".
Mileva je krajem 1901. pisala svojoj prijateljici Heleni Savić da će uskoro od nje imati velikih zahteva, što navodi na pomisao da je htela da traži pomoć oko mogućeg usvajanja deteta čije se rođenje primicalo. Mileva je Albertu potvrdila nameru da Heleni kaže za trudnoću u nadi da će Helena moći "da nam pomogne oko nečeg važnog".
U pismu koje je Milevi poslao 12. decembra 1901. (pred kraj njene trudnoće), Albert je i sam postavio pitanje šta će biti sa njihovim detetom, pa je zamolio Milevu da zatraži očev savet oko toga kako da beba bude "sa nama jer ne bih voleo da moramo od nje da se rastavimo".
Milevinima je usvajanje očito bilo na pameti dok god je Albert bio bez posla, a čim on osigura posao i oni se venčaju, da se dete ozakoni. Međutim, cena koju su Mileva i Albert morali da plate za njihov zajednički život, kao u nekoj grčkoj tragediji, bila je njihovo sopstveno dete. Mileva je bila primorana da uvidi ironiju u tom postupku, ali i jaka i veoma zaljubljena žena kada se odlučila da sopstvenu materinsku sreću založi za Albertovu karijeru.
Krajem marta 1903. Mileva Heleni opisuje svoj tromesečni život novoudate žene i saopštava joj da je presrećna kad je čula da je Helena, posle Julke (rođene 28. oktobra 1903. prema matičnim knjigama u Nemačkoj gde je Julka ubeležena), rodila još jednu ćerku - Zoru, u martu 1903.
- Mileva je bila posebno zainteresovana za Julkicu, verovatno zbog sličnosti sa njenom Lizerl, koja je bila tri meseca mlađa i odrastala je bez majke. Helenina ćerka Julka je bila bolesna, a Mileva je bila zabrinuta, znajući da je bolest ozbiljna: "Da li je Julki bolje", pitala je, dodajući "takav nezvani gost je zbilja gadan." Mileva je prijateljici takođe otkrila da je Ajnštajn nezadovoljan poslom u Zavodu za patente u Švajcarskoj i raspitivala se da li bi u Beogradu moglo nešto da se nađe, u nadi da će ona i Albert nekako ipak moći da odgajaju svoju ćerku.
Međutim, iz Milevine prepiske sa Helenom, između marta i juna 1903. godine, može se zaključiti da je započet proces oko usvajanja Lizerl. Mileva u jednom pismu izjavljuje duboku zahvalnost Heleni za iscrpan izveštaj i trud, u nadi da će joj "s vremenom nešto poći za rukom". Čini se da je Helenin trud, koji je Mileva nagovestila, bio vezan za Lizerl - navodi Milentijevićeva.
Mileva je 27. avgusta 1903. iz Berna krenula za Novi Sad da, kako se pretpostavlja, utanači poslednje detalje oko usvajanja Lizerl. U roditeljsku kuću je stigla sutradan. Na putu, u vozu je spopala mučnina jer je, kako je ubrzo saznala, opet bila trudna. Lizerl je tu tom trenutku imala godinu i po, već je prohodala i mogla da sastavlja rečenice od dve-tri reči. Majku verovatno nije mogla da prepozna jer je sedam meseci nije videla. Pre Milevinog dolaska u celom kraju je izbio šarlah i Lizerl se razbolela. U pismu od 19. septembra 1903. Albert je odgovorio na vest o Milevinoj ponovnoj trudnoći, rečima: " Ni najmanje se ne ljutim što sirota Dokserl (Mileva) leže novo pilence. Zapravo, srećan sam zbog toga i već sam razmišljao zašto to ne bi bila nova Lizerl..."
- Iz ovih reči jasno se vidi da je, što se Alberta tiče, Lizerl već bila van igre. Ipak, rastužilo ga je što je dete bilo bolesno: "Veoma mi je žao zbog toga što je snašlo Lizerl. Lako je moguće da šarlah ostavi trajne posledice. Samo da to prođe." Iz istog pisma vidi se da je Ajnštajn bio zabrinut i oko pravnog dela usvajanja deteta. Interesovao se "kako je dete upisano evidenciju" i kako je zabeleženo njeno poreklo.
Život nije naročito ozbiljan
U pismu koje je iz Švajcarske krajem marta 1903. pisala Heleni Savić u Srbiju Mileva Ajnštajn je otkrila prijateljici da je Albertov posao u Zavodu za patente veoma dosadan i da su odlučili da mu nađu posao "pri kojem bi osećao više radosti i interesovanja". Raspitivala se da li bi u Beogradu moglo nešto da se nađe u sferi fizike i istraživanja na tom polju. Bili su, za početak, spremni da oboje čak predaju i nemački u školi.
"Vidiš, u nama je još onaj stari, preduzimljivi duh odranije, koji život ne uzima naročito ozbiljno", rekla je Mileva Heleni. Poverila joj se takođe kako je sad još više prirasla za svog dragog nego što je to bila u ciriške dane: "On je moj jedini razgovor i društvo, i najsrećnija sam kad sam pored njega." |
Upozoravao je: "Moramo paziti da kasnije ne bi imala problema." Čim je usvajanje Lizerl bilo okončano, Albert je postao nestrpljiv kad će se Mileva vratiti i prekoreva je da su "prošle već tri i po nedelje i da nijedna dobra supruga ne bi trebalo da ostavi svoga muža duže samog." To pismo od 19. septembra 1903. jedini je dokument koji svedoči o bolesti Lizerl i njenom davanju na usvajanje.
Kada je 1987. godine objavljen prvi tom Sabranih spisa Alberta Ajnštajna, u kojem je bila njegova prepiska sa Milevom, priča o Lizerl je postala predmet velikog interesovanja i naučnih istraživanja. Pod okriljem Projekta Ajnštajnovih spisa pokrenuta je potraga za Lizerl, čak i pre nego što se knjiga pojavila. Tim istraživača pokušao je da joj uđe u trag preko matičnih knjiga i nadgrobnih spomenika, tragajući širom Vojvodine, pa i dalje, sve do Budimpešte. Glavni urednik i direktor Projekta Ajnštajn posetio je 1985. godine unuka Helene Savić dr Milana Popovića u Beogradu i od njega dobio fotokopije prepiske između Mileve i Helene. Godinu dana kasnije Robert Šulman, jedan od urednika pomenutog projekta, putovao je u Novi Sad, Kać i Titel u potrazi za krštenicom Eržebet (Elizabet, Lizerl) Marić, ali bez uspeha.
- Šulman je zatražio pomoć i od Đorđa Krstića, koji je preko 30 godina istraživao život Mileve Marić. "Da li je moguće", pitao je Šulman, "da je rođenje ovog deteta toliko dugo držano u tajnosti? Da li je moguće da Mileva Marić, iako je bila suzdržana i ćutljiva, nije ništa otkrila. Rezultati svih ovih neuspelih potraga navode na zaključak da je usvajanje Lizerl bilo obavljeno tako temeljno da je sklonjen svaki trag podacima o njenom novom identitetu, pa čak i o njenom grobu - navodi prof. Radmila Milentijević i nastavlja:
- Zaprepašćen otkrićem o postojanju Lizerl, Krstić je odlučio da podrobnije ispita Šulmanovu tvrdnju. Pošto je odrastao u Novom Sadu, gde je i rođen, Krstić je najpre potražio Mirjanu Pantelić , ćerku Milevinih kumova koja je nevoljno potvrdila postojanje Lizer, ali ga je i upozorila:
"Šta god je Miloš (Milevi otac) planirao to je i ostvario. Zato je malo verovatno da će biti otkrivena sudbina te kćerke. Možda uopšte nije etički pretraživati njenu sudbinu." Krstićeva dalja potraga dovela ga je do zaključka da su se i rođenje i usvajanje Lizerl odigrali van doma Marićevih. Međutim, Albertova i Milevina prepiska, uoči njenog porođaja, tome protivreče, jer se u pismima pominju i Milevini roditelji, a tu je i podatak da je Milevin otac obavestio Alberta o rođenju ćerke - zaključuje Milentijevićeva.
Sutra: Misteriozna sudbina kćeri Mileve i Alberta Ajnštajna (6): Lizerl je postala Julkica?
