Kako je srušen SSSR (3): Baltik je načeo strašnog džina

U vili Zarja bila je mrtva tišina. Pučisti su otišli, a Gorbačov je ostao u kancelariji s listom hartije na kojoj je olovkom upisao imena pučista, kako onih koji su došli, tako i onih čija su imena naveli kao članove i simpatizere Komiteta za vanredno stanje.

Sahrana demonstranata poginulih u sukobima s policijom u litvanskoj prestonici Viljnusu

U vrhu spiska bio je naslov - "Članovi operacije". Raisa ulazi u kancelariju i traži od Gorbačova da izađe na terasu i ispriča joj šta je bilo, istovremeno pokazujući na lampe, zavese, sto, aludirajući da je verovatno sve puno prislušnih uređaja.

- Ne mogu da verujem da je Jazov tu. Možda su njegovo ime dopisali, a da njega nisu ni pitali. Ovaj Krjućkov, on je sasvim sposoban za tako nešto. Bez njega ovo sve ne bi bilo moguće - govorio je Gorbačov.

Spremni dekreti

Komitet za vanredno stanje koji je trebalo da upravlja najvećom zemljom sveta u celom tom pro sovjetskom zanosu imao je samo jedan dokumet i to onaj koji definiše kako će se upravljati-dekretima. A i njih nije bilo mnogo. Samo dva. Prvi je nalagao "zabranu delovanja svih političkih partija u SSSR", a drugi "zabranu nezavisne štampe, uključujući i liberalni nedeljnik Aganjok, Moskovske Vesti i Nezavisimaju Gazetu".

Imao je ceo 19. i 20. avgust da razmišlja o tome kako se dotle došlo i šta dalje činiti. To što su mu telefonske veze odsečene možda u tim trenucima i nije bilo tako loše, jer je mogao bolje da se koncentriše. Odlučuje da VHS kamerom snimi poruku naciji u kojoj upozorava da je puč potpuno protivzakonit, te da odluke Komiteta nemaju nikakav legitimitet.

Razmišljanje o onome što je dovelo supersilu ne samo do sloma, već i do mogućeg krvavog građanskog rata bilo je nešto što je više tištilo i Gorbačova i pučiste, samo su oni na različite načine gledali na to kako iz te političke centrifuge izaći.

Litvanija povlači nogu

Letonija, Litvanija i Estonija su poslednje sovjetske republike koje su ušle u sastav zajedničke države i prve koje će iz njega izaći. Posle oktobarske revolucije 1917, ove zemlje dobijaju nezavisnost i formalno priznanje od Sovjetskog Saveza usledilo je 1920. godine. Međutim, nacionalna renesansa Baltika je bila kratkog veka, jer je sporazumom nacističke Nemačke i komunističkog Sojuza 1939. dogovoreno da baltičke republike budu nasilno pripojene Moskvi.

Sa slabljenjem centralne vlasti, narodni pokreti za nezavisnost na Baltiku su počeli da dižu glavu, pa tako prve demonstracije u letonskoj prestonici Rigi izbijaju 1986, a 1987. u glavnom gradu Estonije Talinu. Već naredne godine litvanske žuto-zeleno-crvene zastave viorile su se ulicama Viljnusa i Kaunasa. U nekoj vrsti koordinisane akcije, ove republike su prvo vratile nacionalne simbole, da bi u seriji zakona 1988. i 1989. Litvanija i Letonija proglasile supremaciju svojih zakona nad sovjetskim.

Pukotine u Lenjingradu

To što su minisatr odbrane i komandant kopnenih snaga bili u vrhu zaverenika nije uplašilo komandu Lenjingradske vojne oblasti. Komanda vazduhoplovstva otkazuje poslušnost pučistima, kao i gradonačelnik Anatolij Sobčak odlučuju da ignorišu naređenja iz Moskve, a genrali pozivaju narod da uzme oružje u ruke i pripremi se "na odbranu slobode".

Nije se dugo čekalo da sovjetske snage budu proglašene okupacionim i u januaru 1990. upravo general Vrenjikov pokušava da u Viljnusu silom uguši pobunu, i tada gine 14 ljudi. To je bila kap koja je prelila čašu i 11. marta 1990. Litvanija proglašava nezavisnost. Domino efekat je krenuo.

Vrhovni Sovjet se sastaje 17. decembra 1990. i na toj sedinici tvrda linija KPSS traži uvođenje vanrednog stanja u zemlji koja je bila na kolenima. Tog proleća su sve baltičke republike proglasile nezavisnost, Jermenija je to učinila u avgustu. Gruzija je odluku o samostalnosti praktično donela 14. novembra izborom nekomunističkog predsednika Zvida Gamzahurdiju, dok je Boris Jeljcin 14. maja zauzeo novouspostavljenu funkciju predsednika Ruske Federacije, stavljajući ruske zakone iznad sovjetskih.

Odlazak Ševarnadzea

Sovjetski šef diplomatije Eduard Ševarnadze ostavku podnosi 21. decembra 1990. što Gorbačov doživljava kao lični udarac i politički poraz. Ševarnadze je bio vodeća snaga koja se zalagala za rasformiranje Varšavskog ugovora u februaru 1990. godine.
- Jednostavno, s padom Berlinskog zida, više nije bilo socijalizma koji je trebalo braniti - rekao je tada Ševarnadze.

"Kako li će reagovati na ovo republike?" pitao se Gorbačov. u Talinu, Viljnusu ili Tbilisiju i Jerevanu bi morali znati da, ako ovo prođe u Moskvi, tenkovi će sutra biti na ulicama gradova pobunjenih republika. Ali opet, ako Moskva bude ćutala, sve je propalo. Na tu kartu su igrali i pučisti. Oni su poslali nekoliko agenata KGB pred službenu kuću Borisa Jeljcina u predgrađu Moskve. Agenti su imali zadatak da budu taman toliko upadljivi da Jeljcin i njegovi saradnici nemaju dilemu o kome je reč, ali oni nisu imali zadatak da uhapse Jeljcina.

Izneverena nada: Jeljcin i Gorbačov

Naime, direktor KGB Krjučkov je procenio da se Jeljcin neće mešati u spor njemu podjednako omražene frakcije Komunističke partije. Konačno, Jeljcin je bio sveže izabran predsednik Rusije i njegovo hapšenje bi moglo da mobiliše mase, a to zaverenicima u ovom trenutku nikako nije bilo potrebno.

- Za njega ćemo se pobrinuti kasnije - govorio je saradnicima Krjučkov.
U zoru 19. avgusta Aleksandr Ruckoj, Jeljcinov potpredsednik je stigao iz Belog doma i rekao šefu šta se u zemlji događa. Ubrzo su se svi saradnici ruskog vođe skupili i većali šta im je činiti.

Saveznici i rivali

Kao energičnog reformatora i uspešnog partijskog operativca u Sverdlovsku Gorbačov je pomislio krajem osamdesetih da bi Jeljcin mogao biti od pomoći u Moskvi. Međutim, ova dvojica dolaze brzo u sukob, jer je Gorbačov želeo sporu tranziciju, dok je Jeljcin bio za radikalne reforme.

Konačno, Gorbačov oseća vrelinu Jeljcinove političke agende i pokušava da ga skloni imenujući ga zamenikom ministra građevine. Za Jeljcina je to bila strašna uvreda i on napušta KPSS, ali na izborima za Dumu uspeva da prođe. Od tog trenutka Jeljcin je bio ljuti protivnik Gorbačovu, a sad je sudbina Gorbačova bila upravo u njegovim rukama. Iako su mnogi očekivali osvetu, Jeljcin je odlučio da stane u odbranu Gorbačova, jer su alternativa njemu bili tvrdolinijaši od kojih se Jeljcinu želudac okretao.

Za to vreme u Moskvi je već bilo raspoređeno oko 500 tenkova i oklopnih vozila. Međutim, čak ni sami pučisti nisu bili saglasni kako eventualno upotrebiti vojsku - da li samo u zaštiti vladinih institucija, ili čak i u slamanju otpora opozicije ukoliko bi pokušali da se obračunaju s armijom.

Jeljcin je bio uplašen, sedeo je u dnevnoj sobi neobrijan, pokušavajući da dobije Gorbačova telefonom.

- Saberi se Borise. Sad se lepo umij, obrij, obusi odelo i pravac Beli dom. Tamo ćemo biti sigurniji. Ovde smo izolovani i ne možemo da komuniciramo - rekao mu je jedan od bliskih saradnika, Aleksandr Vološin.

Grupa Jeljcinovih saradnika i sam Boris Nikolajevič ušli su u automobile i na oči agenata KGB koji su osmatrali kuću, krenuli su put Belog doma. To je, kasnije će se isposatviti, bio kritičan momenat jer je Jeljcin u kući bio izolovan, dok je slobodan mogao da organizuje otpor pučistima.