Pred samit EU: Ko su novi igrači za stolom?
Odnedavno, prva stvar na samitima Evropske unije nije zastrašujuća finansijska kriza koja potresa stari kontinent: bitnije je znati ko su ljudi okupljeni oko stola. Grupa lidera koji će se sastati ove sedmice u Briselu dosta se razlikuje od "družine" koja se sastala u oktobru 2009, kada je izbila kriza u Evropi vešću da je Grčka u velikim problemima.
Tu više nije živopisan i ponekad nepristojan italijanski premijer Silvio Berluskoni, koga je zamenio tehnokrata Mario Monti. Evropa je rekla "Doviđenja!" i hiperaktivnom francuskom predsedniku Nikoli Sarkoziju, a "Dobar dan!" njegovom nasledniku, mnogo mirnijem Fransoa Olandu. Nije više tu ni britanski premijer Gordon Braun koji je "palicu" predao mlađem Dejvidu Kameronu.
Na predstojećem samitu, sutra i prekosutra, lideri su mislili da će se rukovati sa novim grčkim premijerom Andonisom Samarasom, ali ga je hitna operacija oka primorala da pošalje RSVP (izvinjenje što ne dolazi).
"Rotaciona vrata" Evropske unije pokreću pitanje kako Evropa može da sprovede oštre i čvrste odluke ako nije jasno čak ni ko će u narednih nekoliko meseci biti "in ćarge". Pažljivo negovana savezništva mogu da brzo nestanu u vrtlozima parlamentarnih politika. Kako, pitaju se znalci, Evropa može da ostane zajedno na jedinstvenoj viziji za budućnost kada nestabilnost leži u samom srcu demokratskog sistema kontinenta, ukazuje AP.
Od 27 zemalja EU, u 14 su, od kako je pre nešto više od dve i po godine počela kriza, promenjeni lideri. Samo je jedan veliki nacionalni lider ostao na svom mestu - nemačka kancelarka Angela Merkel, a njen ostanak na čelu najjače ekonomije EU, utvrdio je dominantnu ulogu Nemačke u evropskom procesu odlučivanja. Izgleda da je svaki put kada se lideri EU sastanu, što je često, za stolom neko novo lice. Tako je na majskom samitu to bio Fransoa Oland. Krajem prošle godine to su bili italijanski premijer Mario Monti, španski Marijano Rahoj i grčki Lukas Papadimos.
Tako brza promena glavnih likova mnoge je navela da se zapitaju da li je to usporilo odgovor na finansijsku krizu. Možda, ocenjuje AP. Dilpomatiju samita EU u velikoj meri čini izgradnja ličnih odnosa.
"Muškarci i žene u najvišim krugovima međunarodne politike su 'čitači ljudi' pre nego 'čitači papira' i stoga više veruju svojim ličnim direktnim impresijama nego tradicionalnim, pisanim oblicima diplomatske komunikacije", napisao je Jan Melisen iz holandskog Klingendael instituta za međunarodne odnose u studiji o diplomatiji samita EU.
Suština stvari je da je potrebno vreme da se lideri okupe i zadobiju međusobno poverenje. Merkel i Sarkozi su tako prvih meseci finansijske krize imali teškoće da sarađuju - on je javno kritikovao Nemačku zbog toga što nije reagovala. Kada je Sarkozi poveo kamere sa sobom na sastanak, Merkelova mu je, navodno, rekla: "Neću ti dozvoliti da mi to radiš" i naterala ih je da odu. Ali, kako je vreme prolazilo i uz sve veći pritisak krize, njih dvoje su razvili tako blisku saradnju, da su počeli da ih zovu "Merkozi".
Kao lideri dve najveće ekonomije EU, redovno se sastaju pred svaki samit da utvrde zajedničke pozicije, a onda drugim liderima njih saopštavaju skoro kao "fait ačompli" (svršen čin). Merkelova čak tokom ovogodišnje kampanje za predsednika Francuske, ne samo što je izrazila podršku Sarkoziju, nego je odbila da se sastane sa Olandom.
Sada, tog odnosa više nema: Merkelova i Oland se oštro razilaze o putu pred kojim se nalazi Evropa. Nemačka liderka drži se mera štednje, a francuski lider traži ekonomski rast.
Razilaženje u srcu Evrope izazvalo je nove brige o budućnosti starog kontinenta, a posmatrači kažu da bi moglo da bude potrebno dosta vremena da se ponovo izgrade pažljivo pravljeni nacionalni savezi.
