Ko je ubio Gadafija (2): Uspon mladog pukovnika
Da su SAD najveća robovlasnička plantaža kojom se takođe upravlja iz starog jezgra Londona, očigledno je iz činjenice da je ova zemlja već godinama na ivici bankrota, jer ima nacionalni dug preko 14 triliona dolara i nije u stanju da plaća robu koju uglavnom uvozi iz drugih zemalja.
Iako imaju i sirovine i tehnologiju i radnu snagu i konstantno poslednjih šezdeset godina ratuju po čitavom svetu, SAD od toga nisu ostvarile nikakvu dobit. Sva dobit je otišla privatnim korporacijama. Amerikanci su "svetski moćnici" koji su dužni i ružni (jer navodno sami vode imperijalističku politiku).
VATIKANSKO ZLATO
Početkom sedamdestih godina prošlog veka SAD su već jednom bankrotirale, kada nisu bile u mogućnosti da robu uzetu širom sveta plaćaju svojim zlatnim dolarom. Od tada je dolar postao vezan za naftu, a "američko" zlato koje je nakon Drugog svetskog rata godinama preliveno u njihove trezore iz čitavog sveta, posebno od poražene Nemačke, postepeno je odlazilo u švajcarske banke gde ga sada kontroliše, čuva i prodaje - Katolička crkva.
Iluzija nesvrstanostiJugoslavija je formalno bila nesvrstana, slobodarska i ateistička zemlja, i to je islamskim narodima Trećeg sveta stvaralo iluziju da nisu više pod okupacijom Zapada i lihvarske mašinerije sa centralom u Londonu. Bili su spremni na poslovnu saradnju. Jugoslovenski vođ Josip Broz Tito je zvanično bio sin slovenskog balkanskog naroda (niko nije znao njegovu pravu biografiju i povezanost sa evropskim lihvarima) i zato je bio rado viđen gost u Trećem svetu i postao je vođa Pokreta nesvrstanih. |
To koliko SAD danas zaista imaju zlata, najveća je državna tajna, jer neki finansijski stručnjaci veruju da su im trezori prazni. Švajcarska država je tako stvorena kao država-trezor. Katolička crkva je neformalno najveći posednik i diler zlata u svetu. Njeni ljudi su na čelnim pozicijama u Pentagonu. Ova globalna pljačka, koja uključuje stavljanje pod kontrolu malog broja ljudi - zlata, prirodnih resursa, nauke i visokih tehnologija - poslednjih stotinu godina uzela je takve razmere da se više i ne može sakriti.
A ulogu glavnog plačkaša dobile su SAD koje su danas navukle na sebe gnev čitavog sveta, iako su praktično samo kolonijalna plaćenička vojska za interese londonskog kartela. Ali, najveći problem Amerike je što troši enormne količine nafte i što mora da je uvozi najvećim delom sa Srednjeg istoka. Mnoga izvorišta nafte u samoj Americi se ne koriste upravo zbog sprovođenja plana globalne industrijske međuzavisnosti. Tako su i SAD postale energetski veoma zavisne. Još sa prvim otkrićem nafte na Srednjem istoku, evropski lihvari iz Londona su videli odličan globalni biznis. Krenuli su sa investicijama svog spekulativnog novca na Srednji istok. Veštim podmićivanjem lokalnih efendija, bankari su ulazili sa njima u partnerski biznis sa naftom, ali i u bračne veze, i to tako da su najlakovernijim efendijskim porodicama garantovali moć, nezavisnost, crtali im veće granice poseda i darivali ih kraljevskim titulama, pomagali vojno angažovanjem britanskih, francuskih i italijanskih vojnika i obećavajući im velike investicije i veliki preporod feuda.
Glava bogate arapske porodice iz plemena Sanusi, Muhamed Idriz, 1951. godne sklopio je, naivno kao i mnogi u Arabiji i Persiji, jedan takav poslovni dogovor. Uz podršku SAD i Britanije on je dobio "nezavisnost" i kraljevsku krunu na prostoru današnje Libije, koju je okupirala Italija i držala sve do svoje kapitulacije 1943. godine. Oko 150 arapskih plemena koja su ovde živela niko vekovima nije mogao da ujedini, ni Turci, ni Italijani, ni Britanci, ni sami Sanusi. A bankarima iz Londona je bilo neophodno da za veliki predstojeći biznis sa naftom imaju stabilnog veleposednika koji će im biti veran poslovni partner.
Afrikanac napao AfrikuDa bi čitava predstava delovala zbunjujuće, formalno je čelo SAD postavljen crnac, potomak afričkih robova. Ovaj, preko noći stvoreni državnik, predstavljen je građanima kao veliki humanista, levičar, demokrata i mirotvorac, a zapravo je najvše bombi u svom mandatu, samo formalno, doduše, poslao na svoju kolevku, Afriku. Libija je samo poslednji njegov "mirotvorački" plen. U svakom slučaju, o politici američkog predsednika odlučuje Pentagon. |
Tako su ova zvanična "nezavisnost" Libije i davanje moći Idrizu omogućili londonskim trgovcima da obilato uz podršku lakovernog kralja koriste libijsku naftu. I, zaista, ogromna nalazišta nafte počela su da se sve više otkrivaju po Libiji. Ali, libijski narod od toga nije imao mnogo koristi i dalje je živeo u teškoj bedi, kao i svaki narod koji živi u pustinji. Međusobna borba evropske vlastele za što veće parče kolača vodila je nizu državnih udara u kolonijama, nastojanjima da se i oni povežu sa lokalnim kraljevima i efendijama. Organizovani su i brojni državni udari, koje su često finansirali bankari koji su imali pare.
U jednom takvom vojnom udaru 1969. svrgnut je kralj Idriz i na čelo Libije je došao mladi pukovnik Moamer el Gadafi. Imao je tada samo 27 godina. Naravno da ovaj puč nije mogao izvršiti sam, bez pomoći bankara. Vremenom je uspeo da uspostavi veoma čvrstu vlast, i to više od 40 godina. Iako poslednjih godina nije imao nijednu formalnu državnu funkciju, imao je apsolutan uticaj. Stvoren je kult njegove ličnosti kao neprikosnovenog vladara sa titulom "vođe revolucije" i imao je ključ od državne kase. A u tu kasu je u vreme njegove vladavine počela da se sliva enormna količina petro-dolara. Gadafi je tako suštinski postao vlastelin čitave Libije.
Ko je ubio Gadafija: |
Koliko je bio "lud" Moamer el Gadafi (kako ga Zapad stalno prikazuje), vidi se iz toga da je veoma brzo ujedinio sva plemena, posebno dve velike libijske etničke grupe zbog kojih je Libija uvek morala da bude podeljena na dva administrativna dela. Gadafi je napravio jaku unitarnu državu. Naftne ugovore sa stranim kompanijama je napravio tako da je najveći deo novca od nafte ostajao Libiji, i to na korist narodu, tako što je glavna naftna kompanija bila 100 odsto u vlasništvu države. Proizvodnju nafte sveo je na samo jedan dolar po barelu, dok je kod drugih zemalja cena išla i preko 100 dolara. Profit je bio ogroman.
PRODAVNICA ORUŽJA
Zaradu od nafte Gadafi je koristio za kupovinu oružja i formiranje vojske, što su radile i druge naftom bogate države, i u čemu im je Zapad obilato pomagao, uzimajući im tako nazad dobar deo novca od prodate nafte. Dok je Izrael još bio u povoju, kao hram u koji danas dolaze svi svetski političari kako bi izrazili svoju privrženost evropskoj oligarhiji i njenom naftnom i bankarskom biznisu, tu prikrivenu ulogu je nakon Drugog svetskog rata imala SFR Jugoslavija. Tu su dolazili svi afrički revolucionari kojima je bilo potrebno da kupe oružje, dobiju novac u kešu za svoju narodnu revoluciju, obuku, edukaciju.
