Moamer Gadafi od početka do kraja

Arapski lider sa najdužim stažom, Moamer Gadafi (69) koji je danas ubijen nedaleko od rodnog Sirta, bio je više od 41 godine neprikosnoveni vladar, izdržao je višegodišnju međunarodnu izolaciju ali ne i narodnu pobunu.

Gadafiju se u avgustu, posle višemesečnih narodnih protesta i vojne intervencije NATO-a, izgubio svaki trag pošto su pobunjeničke snage ušle u prestionicu Tripoli. Nagađalo se da je sa najbližim saradnicima otišao u Niger, ali je, po svemu sudeći, iako svrgnut, Gadafi od tada bio u svojoj zemlji.

Arapski lider sa najdužim stažom rođen je sedmog juna 1942. kao najmlađe dete u beduinskoj porodici u pustinjskoj oblasti Sirt. Pravo je završio na Libijskom univerzitetu sa visokim ocenama, posle čega se upisao na vojnu akademiju u Bengaziju 1963. Jedno kraće vreme školovao se i u Mostaru u bivšoj Jugoslaviji, u okviru programa razmene studenata, gde je upoznao jednu od svojih supruga.

Posle diplomiranja poslat je u Veliku Britaniju na dalje usavršavanje u Kraljevsku vojnu akademiju Sendharst, a po povratku u zemlju osnovao je Savez slobodnih oficira sa kojima je 1969. pučem svrgao kralja Idriza i uspostavio vojnu diktaturu. 

Ubrzo posle toga formira Socijalističku Narodnu Libijsku Arapsku Džamahiriju i propagira politički sistem narodnih kongresa i komiteta, kao direktnu demokratiju bez parlamentarizma. Godine 1976. objavio je Zelenu knjigu u kojoj navodi svoje političke ciljeve.

Zelena knjiga, skup Gadafijevih filozofskih misli koje su bile predmet istraživanja celog jednog odseka na vodećem libijskom univerzitetu, bila je uklesana i na mnogim zgradama u gradovima širom Libije.

Iako je značajne resore vlasti dao svojim sinovima, njih trojica su, kako su mnogi smatrali, bili samo džokeji dok je glavna vlast ostajala u rukama Gadafija. Mada je oštro osuđivao korupciju koja bi dovela do toga da ograničen broj Libijaca stekne ogromno bogatstvo, Gadafi i njegova porodica, kako se veruje, živeli su više nego luksuzno zahvaljujući činjenici da Libija ima najveće rezerve nafte u celoj Africi.

Gadafi se zalagao za jedinstvo arapskih zemalja, a na njegovo insistiranje osnovana je Afrička unija, koja je proglašena naslednicom Organizacije afričkog jedinstva. Uzor mu je bio egipatski predsednik Gamal Abdel Naser, čiju ideju o panarabizmu je sledio, a podržavao je i panislamizam, sa idejom labave unije svih islamskih država i naroda.

Ogromno naftno bogatstvo Libije godinama je koristio za finansiranje ekstremističkih pokreta i njihovih lidera. Podržavao je Palestinsku oslobodilačku organizaciju, a 1970-ih i 1980-ih i mnoge druge muslimanske oslobodilačke pokrete, čime se njegov režim upetljao u terorističke aktivnosti i u arapskim i u nearapskim zemljama. Sredinom 1980-ih međunarodna zajednica ga je smatrala glavnim finansijerom međunarodnog terorizma.

Tvrdilo se da je glavni finansijer pokreta Crni septembar koji je izvršio masakr nad izraelskim sportistima na Olimpijskim igrama 1972. u Minhenu, a SAD su ga optužile za direktnu kontrolu nad podmetanjem bombe u jednoj berlinskoj diskoteci 1986. u kojoj je poginulo troje, a ranjeno više od 200 osoba, većinom američkih vojhnika.

Napetosti između Libije i Zapada dostigle su vrhunac tokom administracije američkog predsednika Ronalda Regana, koja je pokušala da zbaci Gadafija. U martu 1982. SAD su objavile zabranu uvoza libijske nafte i izvoz Libiji američke tehnologije za industriju nafte.

Tokom većeg dela devedesetih, Libija je trpela ekonomske sankcije i diplomatsku izolaciju kao rezultat Gadafijevog odbijanja da potpiše izručenje SAD i Velikoj Britaniji dvojice Libijaca optuženih za podmetanje bombe na let avio kompanije Pan Ameriken iznad Lokerbija u Škotskoj, kada je poginulo 270 ljudi.

Libija je 2003. zvanično prihvatila odgovornost za podmetanje bombe, a Gadafi je pristao da isplati odštetu od 2,7 milijardi dolara, to jest 10 miliona dolara za svaku žrtvu njihovim porodicama. 

Od kraja devedesetih, Gadafi je počeo da radi na poboljšanju odnosa sa Zapadom, a još pre napada na SAD 2001. založio se za borbu protiv Al Kaide. Američki Stejt department je 2006. objavio da će ponovo uspostaviti pune diplomatske odnose sa Libijom.

U međunarodnim krugovima bio je poznat i po svojoj ekscentričnosti - imao je telohraniteljke iz Etiopije i bolničarke iz Ukrajine, po svom beduinskom stilu oblačenja, kao i zbog toga što je na putovanja u inostranstvo nosio svoj šator u kome je boravio i kamile čije mleko je svakodnevno pio. Među Libijcima je uživao glas lidera koji se ne libi da upotrebi silu.

Gadafi je 1. septembra 2009. obeležio 40. godišnjicu libijske revolucije, a proslavi su, između ostalih, prisustvovali i predsednik Srbije Boris Tadić i ministar odbrane Dragan Šutanovac. Gadafi je tada Tadiću uručio orden.

Sredinom februara ove godine Libiju je zahvatila narodna pobuna, posle sličnih u Egiptu i Tunisu, u kojoj su demonstranti tražili svgavanje Gadafija. Krajem marta NATO počinje vojnu intervenciju u zemlji pod mandatom UN, čiji cilj je zaštita civila. U avgustu su pobunjeničke snage ušle u Tripoli i zauzele Gadafijevo uporište u centru grada, posle čega mu se gubi svaki trag, do današnjeg dana kada je ubijen nedaleko od Sirta.

Sa 41 godinom na čelu Libije, on je bio lider sa najdužim vladarskim stažem u arapskom svetu.