''Rat u Libiji bi mogao da potraje''

Odluka Britanije, Francuske i Italije da pošalju oficire za vezu u pomoć libijskoj opoziciji, predstavlja znak da neće biti brzog, niti lakog kraja rata u Libiji, piše Njujork tajms, prenoseći ocene analitičara.

Tih oficira će verovatno biti manje od 40 i pažljivo se izbegava formulacija da se oni tamo šalju da bi dali vojnu obuku, napominje list i ocenjuje da to predstavlja poslednju u nizu nevolja kampanje NATO-a, koja je počela ozbiljno, sa napadima predvođenjim SAD, ali je izgleda popustila sa transferom komande na NATO.

Borbe će, prema oceni stručnjaka, potrajati

 

Neke zemlje su mislile da će operacija u Libiji biti brzo završena. Ali nijedan vojni komandant nije tako mislio, prenosi list izjavu neimenovanog ambasadora NATO-a.

Robert Niblet, direktor Čatam hausa, londonskog instituta za međunarodne poslove, ocenjuje da podele u NATO nanose štetu strategiji.

''Želite Gadafiju da pošaljete poruku kolektivne volje, da nema izlaza, da je suočen sa odlučnim i ujedinjenim protivnikom. A on vidi NATO koji vode Evropljani, koji nije dovoljno kohezivan. Da sam na njegovom mestu, pogledao bih na evropska razmimoilaženja i ohrabio se njima, pogotovu što je opozicija izgleda toliko slaba'',

kaže Niblet.

Prema njegovim rečima, Gadafi oseća jaz između sredstava i ciljeva, i uočava podele u NATO-u, pa misli da može da bude deo političkog rešenja, pošto neće biti dovoljno kohezije da bi se do kraja sledila strategija njegovog uklanjanja.

Fransoa Ezbur, stručnjak Fondacije za strateška istraživanja u Parizu, smatra da ti problemi potiču još od vremena završetka hladnog rata, kada je NATO, sa globalnom ekspanzijom, postao više koalicija država koje slično razmišljaju, nego alijansa.

Prema njegovim rečima, u Evropi je to i dalje partnerstvo sa neograničenom odgovornošću, ali na globalnoj sceni, o svemu se mora pregovarati i sve je na stolu.

Tomaš Valašek, stručnjak Centra za Evropske reforme, poredi NATO sa američkim političkim strankama, i kaže da je to koalicija zemalja sa, najšire gledano, istim interesom, ali sa različitim pogledima. Prema njegovim rečima, bilo je neizbežno da se po završetku hladnog rata članice usmere na različite pretnje.

''Za neke, poput SAD, Britanije, Kanade i Holandije, to su terorizam i Avganistan, a za zemlje centralne Evrope to je Rusija. Što se tiče ostalih, i ne znam zašto su ostale u NATO'', kaže Valašek.

On smatra da NATO nikad neće biti ono što je nekada bio i da će to u budućnosti biti više kolicija voljnih, uz podršku NATO-a. U NATO-u odbacuju kritike i, prema rečima portparolke Oane Lungesku, ta vojna alijansa postepeno smanjuje sposobnost Gadafijevih snaga da izvode napade.

I ona, međutim, priznaje da llibijska kriza ne može da ima samo vojno rešenje.

Neimenovani ambasador NATO-a smatra da je potrebno strpljenje, pošto Gadafi ne dobija novo oružje, tenkove i municiju, i postaje sve slabiji, dok ostali jačaju.

U tom smislu, on očekuje se da će se neko oko Gadafija odlučiti da u nekom trenutku potraži politički izlaz.

Sadašnja politička debata, prema rečima tog ambasadora, nije da li će se rat u Libiji završitti pregovorima, već o prirodi i kontekstu tih pregovora. Neke zemlje bi želele da pregovori započnu sa Gadafiijem pre nego što on napusti vlast, sa jasnim ciljem da on mora da ode. Drugi, međutim, posebno pobunjenici, smatraju da pregovori mogu započceti tek kada Gadafi i njegovi sinovi napuste zemlju.

Valašek kaže da je problem što i Gadafi i libijska opozicija koju podržava NATO, smatraju da je vreme na njihovoj strani.

''Može svima biti potrebno duže vremena da shvate da došli dokle nas vojna sila može najdalje dovesti. Ali, osim ako ne želimo podelu Libije, moramo sesti i pregovarati, smatra Valašek''.