Restitucija ogroman problem za Srbiju

Dulić: Naturalna restitucija nije moguća

Ministar životne sredine i prostornog planiranja Oliver Dulić izjavio je da naturalna restitucija u Srbiji sada nije moguća, ali je dao punu podršku što skorijem donošenju zakona o restituciji.

"Verujem da naturalna restitucija nije moguća u Srbiji. Ona bi izazvala stotine hiljada, ako ne i milione pravnih sporova", rekao je Dulić novinarima u parlamentu.

On smatra da je potrebno pronaći model adekvatne i korektne kompenzacije za naslednike vlasnika oduzete imovine nakon Drugog svetskog rata.
 

Ima lični interes da se sprovede denacionalizacija, ali poziva na oprez: Oliver Dulić

"Lično i porodično sam zainteresovan da do toga dođe jer je i moja porodica bila izložena svim oblicima oduzimanja imovine posle Drugog svetskog rata i apsolutno podržavam svaki napor da do toga dođe i nadam se da će se to desiti što je pre moguće", rekao je Dulić.

Ministar je istakao da je restitucija skup i dugotrajan proces i, verovatno, jedan od najkomplikovanijih procesa koji će ova vlada da vodi.

"Međutim svesni smo i činjenice da to moramo da uradimo, a ako ne uradimo u mandatu ove vlade, mislim da bi to bilo veliko razočaranje", rekao je on, ističući da su najveći konkretni problemi, što se tiče same restitucije, pitanje građevinskog zemljišta i objekata, odnosno fabrika.

Prema njegovim rečima, postoji i "problematična činjenica" da je jednim zakonom crkvama vraćena oduzeta imovina u naturi i da sada postoji velika tražnja i svih drugih građana da budu izjednačeni sa crkvom.

On je ukazao na činjenicu da je taj zakon pred Ustavnim sudom i dodao da smatra da treba da se sačeka da li je taj zakon u skladu sa Ustavom, pa da se potom izabere model na koji način će restutucija biti obavljena.

U svakom slučaju, što pre to bolje, rekao je Dulić.

Oko 140.000 prijava za povraćaj nacionalizovane imovine

Rok za podnošenje prijava za vraćanje nacionalizovane imovine istekao je 30. juna 2006. godine, a od oko 140.000 prijava koliko je pristiglo, 3.964 je iz inostranstva, izjavio je danas Tanjugu koordinator Mreže za restituciju u Srbiji Mile Antić.

Prema njegovim rečima, iz Austrije je stigla 401 prijava, iz Izraela 337, Mađarske 699, Nemačke 485, Republike Srpske 188, SAD 324, Hrvatske 284 i Crne Gore 164.
Antić je naveo da se prijave odnose na period od 1945. godine, kad je počelo prisilno oduzimanje imovine, pa sve do početka 90-tih, pri čemu su masovne nacionalizacije bile 1958, pa onda 1968. godine.

''Današnji Beograd ima oko 77.600 hektara građevinskog zemljišta, od čega se potražuje nekih 2.652 hektara, što je oko 1,44 odsto od ukupne površine zemljišta u prestonici'', istakao je Antić.

On je naveo da od svega onoga što se potražuje u Srbiji, 97 odsto čini šumsko, poljoprivredno i građevinsko zemljište, a ima i poslovnih prostora, fabričkih hala, mlinova, kao i manji broj stanova.

Tokom podnošenja prijava, dešavalo se da građani prijave stanove ili zemljište koje je mnogo veće nego površina čitavih opština, rekao je Antić i dodao da se te nepravilnosti otklanjaju, pre svega u Republičkoj direkciji za imovinu.

Kada je reč o imovini koja je privatizovana, a koju su prvobitni vlasnici naknadno zahtevali nazad, Antić je naveo da oni neće biti problem za potpuno rešavanje ove situacije.

''Privatizacija je uglavnom urađena na zakonit način, a građani ne očekuju neku nadoknadu u naturi, već postoji ogroman fond druge državne imovine koju bi ona mogla da ponudi kao kompenzaciju'', objasnio je Antić.

On je istakao da je restitucija kompleksna stvar, ali u Srbiji nije toliko zakomplikovana koliko neki žele da je predstave i dodao da su najveći protivnici restitucije dve politički kontrolisane institucije - lokalne samouprave i javna preduzeća.

''Svima nama je u interesu da što pre rešimo pitanje restitucije, da počnu da pristižu direktne strane investicije, a ne da određeni ministri o trošku građana putuju po celom svetu kako bi to obezbedili'', naglasio je Antić.

Prema njegovim rečima, rešenje problema znači, pre svega, vraćanje imovine gde god je to moguće ili davanje neke druge kao nadoknadu.

Zato pre ili kasnije, koliko god se to ignorisalo od strane nadležnih državnih organa, pitanje restitucije je vezano za pitanje nepopisane i još uvek preovlađujuće državne svojine na teritoriji Srbije, kazao je Antić.

On je istakao da umesto da se ta imovina poklanja nekim povlašćenim pojedincima, trebalo bi je vratiti građanima, Univerzitetu, zadužbinama, a tek onda naknadno, ako ostane državi, da se krene u funkcionalno ''gazdovanje'' tom imovinom.

''Osvrnuo bih se na vrlo jasan stav Jelka Kacina, koji je i danas izražen, da ne samo da nije okončana restitucija, nego nije ni započeta'', istakao je Antić.

On je ukazao da se iz te rečenice vidi da je to postupak koji traži neko vreme, kao i da je neophodno da država da jedan kraći rok za podnošenje zahteva ljudi koji su zainteresovani za svoju imovinu.

Taj period bi mogao da bude šest meseci, a ukoliko neki građani ne podnesu zahtev za vraćanje imovine, onda država može da raspolaže njom, rekao je Antić i dodao da bi tokom procesa restitucije moglo doći do sukoba interesa pojedinaca u vlasti i interesa svih ostalih građana.

''Zato je potrebna restitucija kao postupak vraćanja privatne svojine onima od kojih je oduzeta, čime bi se uspostavila lična odgovornost pojedinca nad imovinom, nasuprot kolektivne neodgovornosti koja je vladala u komunizmu, a, nažalost, vlada i dan danas'', zaključio je Antić.