Pančić: Vučićeva godina raspleta
Hoće li se, retrospektivno gledano, 2018. pokazati kao poslednja godina u kojoj je Aleksandar Vučić Srbijom vladao mirno i manje-više čineći šta god bi poželeo, svestan da u disbalansu moći i odgovornosti kakav je uspostavio nema ko da ga pozove na odgovornost za bilo šta, još manje da ugrozi njegovu poziciju?, piše Teofil Pančić za Radio Slobodna Evropa.
Reč "mirno" iz prethodne rečenice zaslužuje malo dodatno pojašnjenje. Radi se o miru za vladara i njegovo okruženje, ne i za društvo. Način i tehnika vladavine nad Srbijom kakvu je Vučić sa svojima uspostavio, a koja se sve bolje može opisati rečju "prekrivanje", podrazumevaju stalno održavanje svojevrsnog političkog rata niskog intenziteta unutar države i društva, i održavanje isto takvih tenzija sa susedima.
Šest godina Vučić gradi i usavršava takav poredak, načinjen striktno po meri njegovog političko-statusnog komfora, i ne može se reći da mu do sada nije dobro išlo. Ali, tokom godine na izmaku, a najviše pred njen kraj, na toj su se građevini pojavile prve ozbiljne pukotine.
Srbija izlazi iz 2018. sa svim problemima s kojima je u nju i ušla, i s još po nekim novim, i nijedan od njih nije bitnije olakšan ili približen razumnom i održivom rešenju, kamoli stavljen ad acta.
Nije to odnos sa Kosovom, nisu ni drugi ključni i tenzični odnosi u regionu, nije se značajno napredovalo ni u pridruživanju Evropskoj uniji, ni u ekonomskom stanju, životnom standardu, a o stanju demokratskih institucija, državne uprave, medija, civilnog društva i još koječega bolje je i ne govoriti. Svi su samo godinu dana stariji, umorniji i nervozniji, to je sve.
Aktuelne i sve bolje "posećene" građansko-opozicione demonstracije u Beogradu samo su najvidljiviji pokazatelj tektonske promene u društvenoj atmosferi. Nisu one toliko "opasne" same po sebi, ali pokazuju da Vučić rapidno gubi podršku, ili barem pasivnu i rezigniranu ravnodušnost srednjeg društvenog sloja, onog na kojem svako savremeno društvo ponajviše počiva.
Ne bi, svakako, trebalo potcenjivati Vučićevo iskustvo i političko lukavstvo, još manje beskrupuloznost i spremnost da se u opstanak njegovog "životnog dela" (a to je baš ovakva Srbija kakva je danas) uloži sve do i štošta preko granice legitimnog u politici.
Ali, to ne poništava nešto što je možda manje od dokazane činjenice, ali je više od neobaveznog utiska: da se nešto važno odronilo iz te monumentalne, mada iznutra prazno zvečeće građevine, i da zato nikoga ne bi trebalo da začudi ako se na godinu 2019. retrospektivno bude gledalo kao na onu u kojoj je kraj jednog početka prerastao u početak jednog kraja. Ako ne Vučićevog, onda kraja nade da za Srbiju ima nade.