Dojče vele: Talasanje u Vučićevoj zemlji meda i mleka
Srbija je u 2019. godinu ušla obasjana najskupljom jelkom na svetu i plamenom političke krize. Ovo će izgleda biti izborna godina, a bliži se i "rešavanje" Kosova, piše u autorskom tekstu za DW sociolog Dario Hajrić.
"Nazire se kraj kosovske epopeje"
Vanredni izbori ove godine deluju kao neminovnost: nezadovoljstvo građanki i građana raste i preliva se na ulice, tako da je vlasti neophodno da još jednom ritualno trijumfuje pre nego što na red dođe završni čin kosovske epopeje, koji se takođe nazire u godini pred nama.
Izbori u Srbiji, naravno, predstavljaju i nešto više od puke obnove legitimiteta. Oni su idealna prilika da se ionako varvarska propaganda pojača za još koji stepen, da se nekažnjeno premlati pokoji opozicioni aktivista za nauk ostalima i da se sopstvenim biračima ponudi isprazan osećaj pobede nad nekim i nečim. Druge vajde od vlasti neće imati, izuzev ako im stranački biro za zapošljavanje dodeli kakvu apanažu plaćenu novcem svih nas.
Pa ipak, potencijalni adut u borbi za dašak poštenih izbora predstavljaju protesti čiji povod je bio napad na Borka Stefanovića. Oni traju već nedeljama, a broj učesnika im je u porastu, i to nije uspelo da sakrije ni naprednjačko "kreativno brojanje" prema kojem svaki demonstrant zauzima sedam kvadratnih metara.
Najavom da neće uslišiti zahteve revoltiranih sedmokvadratnih građana "čak ni ako ih se skupi pet miliona" vrhovni vođa Vučićlenda je direktno omasovio proteste. To mu je izgleda postalo jasno pa je napravio zaokret od 180 stepeni i ponudio da sasluša zbog čega su to građani nezadovoljni u njegovoj državi meda i mleka.
Naravno da je ponuda neiskrena. Formulisanje zahteva je šansa da se unutar protesta stvori razdor, a njihovo iznošenje je prilika da tabloidi fiksiraju metu kojoj će ispaljivati naslovnice u potiljak.
Otići u rat ili u inostranstvo u potrazi za poslom?
Ono što bi 2019. moglo da učini godinom odluke je druga neizostavna tema srpske politike: Kosovo. Beogradskoj vladi je u interesu da konačni rasplet odugovlači što je moguće duže: u Briselu će imati punu podršku i odrešene ruke po pitanju unutrašnje politike dok god sarađuje u procesu formalizacije kosovske nezavisnosti.
Pročitajte još:
* Jeremić: Sledeća godina presudna, Vučić raspisuje izbore radi pokrića za Kosovo
* Goran Marković: Jedino rešenje u Srbiji - apsolutna pobuna i ulica
Međutim, povratak SAD u pregovarački proces prošle godine sugeriše da je prelomna tačka bliže nego što smo pretpostavljali. Kada do nje dođemo, Vučić će prestati da figurira kao faktor mira i stabilnosti, stičući istovremeno hipoteku Potpisnika Onoga Što Se Nije Smelo Potpisati.
Kako god prepakivali suštinu, nema propagande koja će takvu stavku u biografiji uspešno neutralisati pred protivnicima kosovske nezavisnosti. Naravno, daleko od toga da se neće pokušati: u javni govor već je umetnut termin "razgraničenja", koji predstavlja ništa drugo do politički korektan način da se govori o priznavanju državnosti Kosova a da se sačuva patriotska nevinost.
Razgraničenje u svom korenu ima reč "granica". Da se ne bismo dosetili između čega ono postoje granice, vlast metodično diže i spušta predratnu psihozu tako što u pravilnim razmacima vrišti o ratu koji samo što nije počeo, a od kojeg nas čuvaju diplomatski napori samozaljubljenog mesije.
Pa ipak, javnost u tu fantazmagoriju veruje zato što želi da veruje: lako je izražavati spremnost da se ide u rat kad znaš da je izvesnije da ćeš u 2019. otići u inostranstvo u potrazi za poslom.
Naravno, još je lakše kad si na čelu države, pa o svemu tome odlučuješ sam, zaključuje Dario Hajrić u tekstu za Dojče vele.
