Od oslobodilaca do okupatora
Sto godina od završetka Prvog svetskog rata, veliko stradanje srpskog naroda, utapanje Kraljevine Srbije u novu jugoslovensku državu, slavni dani srpskog vojnika kada mu se klanjala slobodoljubiva Evropa, doživeo je novo političko i istorijsko tumačenje ne samo među nekadašnjom jugoslovenskom braćom. Srbija se sada gleda kao okupator, a ne oslobodilac oko kojeg su se okupljali ostali južni Sloveni, stvarajući zajedničku državu.
Direktor Instituta za savremenu istoriju Milivoje Pavlović i pored ovog gorkog izvrtanja istorije, smatra da jugoslovenska ideja tadašnjeg srpskog rukovodstva nije bila pogrešna. On podseća da je jugoslovenska ideja mnogo starija od 1. decembra 1918, a da je Srbija u Prvom svetskom ratu imala misiju i oslobođenja i ujedinjenja svih južnoslovenskih naroda.
- Srbija je 1918. založila svoju državnost i utopila je u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, da bi se stvorila snažna država koja štiti ne samo srpski interes već i hrvatski i slovenački i drugih naroda - kaže istoričar.
Podseća da je u to vreme pored Srbije, jedino međunarodno priznata bila Crna Gora, ali je crnogorska vojska kapitulirala 1916. posle čega je kralj Nikola pobegao iz zemlje. Zvanična Crna Gora ne slavi veliku pobedu, kao ni Podgoričku skupštinu i prisajedinjenje sa Srbijom, a istovremeno zabranjuje intelektualcima iz Srbije da se pojavljuju na manifestacijama na kojima se obeležavaju ti događaji.
U isto vreme, podseća Pavlović, u Hrvatskoj se štampaju i objavljuju knjige u kojima se 1918. označava kao početak tlačenja Srbije nad Hrvatskom.
- Danas su naša dojučerašnja braća listom okrenuta protiv Srbije, kao da im nešto duguje i da treba da im se izvinjava, kao da je kriva što 1918. nisu postojale Makedonija ni ostale države - kaže Pavlović za Tanjug.
Savremeni svet je okrenut novom čitanju istorije, sklon reviziji i izvrtanju činjenica, a Srbi kao da su začaureni u slici koju su nekada o njima imali saveznici ili bar veruju da su savezničke zemlje srpske žrtve poštovale iskreno i bez kalkulacija.
U to ne veruje pisac i akademik Milovan Danojlić i koji sunarodnicima poručuje da ne treba da se zanose iluzijama o savezništvu sa Francuzima.
- Mi smo dobri samo kada ginemo, ali na dobroj strani, što se onda desilo - kaže pisac.
Konstatuje da Francuzi, osim diplomata i političara, o Srbima nisu bogzna šta znali,
- Onda su se pojavile prve pobede u tom ratu, koje su bile naše pobede. Obično se pročujemo kada stradamo i kada ginemo. Razumljivo je da su za jedan mali narod koji se bori na istoj strani pokazali zanimanje i simpatije. Recimo, Apoliner je pisao sa fronta svojoj ljubavnici i nadao se da ako Srbi tako nastave da će on doći ranije kući - kaže pisac u razgovoru za TV Prva.
Nastavak priče je manje veseo - Francuzi su ubrzo izgubili zanimanje za Srbe.
- Nismo im više bili potrebni. Vremenom su se ta sećanja gubila, na savezništvo i na te slavne godine...
Kad je devedesetih godina Amerika odlučila da smo mi fašisti odnosno izvođači etničkog čišćenja, Francuska je krenula za Amerikom, a ne za nama. Govorilo se da te ostatke prijateljstva treba uništiti. Na obeležavanju iskrcavanja na Normandiji Francuska nije pozvala ni predstavnike ni komunističke ni četničke gerile, već su bili pozvani bosanska vlada i Hrvati. Osim retkih izuzetaka, Francuzi su se poneli veoma loše prema nama - navodi Danojlić.
Spomenik ruskom caru
Srbija je prošla tešku sudbinu malog naroda, iako na strani pobednika u oba velika rata, kao da se na savezništvo zaboravilo.
- Nas su i Englezi prihvatili. Kad su i oni počeli da ginu sa nama na toj strani, i oni su govorili lepo o nama. Jedini saveznik koji je to platio životom bio je ruski car. Hvala bogu da smo mu digli spomenik jer on mnogo više zaslužuje nego svi drugi saveznici - primećuje akademik Milovan Danojlić.
Francuzi naplatili oružje
Milovan Danojlić podseća da oružje koje su nam Francuzi poslali u prvim godinama rata bilo naplaćeno 1927. godine.
- Onaj veliki spomenik zahvalnosti na Kalemegdanu smo pravili mi, namećući te uspomene na prijateljstvo, a na otvaranju tog spomenika je bio ministar pošta. Nisu našli nikog važnijeg da pošalju nego ministra pošta - konstatuje pisac.
