Srpski mitovi i kultovi (14): Pčela ukrala đavolu tajnu
Izgledom su vazda privlačile oči. Smeštene uz vodu na mestima koja namah privlače pažnju, okružene, po pravilu, niskim i visokim rastinjem - vodenice su uvek bile rado gledane, a idilični seoski pejzaž stvaran u ljudskoj mašti - nije se mogao zamisliti bez potoka, rečice i male vodenice. Pored toga što su izgledom i vaskolikom uklopljenošću u okoliš zaokupljale pažnju ljudi, one su jednako privlačile i osobenom tajnovitošću koju su krile u sebi.
Podignute na bujnijim potocima, rečicama i rekama, sagrađene na mestima za koje narod veruje da su staništa i vijališta natprirodnih bića, vodenice jesu u arhaičnoj narodnoj svesti tajnovita zdanja sazdana na razmeđi "ovoga" i "onoga" sveta. Voda, vodeni tok vazda su u svesti ljudskoj predstavljali osobenu granicu između ovostranog i onostranog. Bilo s koje strane vodenog toka da se našao, čovek je znao da se preko vode nalazi nekoji drugi, njemu nepoznati, svakojako tuđi svet!
Podignute pored vode s namerom da tu vodu koriste, vodenice su se već u polazištu našle sučeljene sa demonskim stanovnicima i zaštitnicima voda i vodenih tokova. Postojanjem i namenom, vodenice jesu ona vrsta čovekovih gradnji koja remeti harmoniju, saglasje i sazvučje paralelno postojećih svetova. Izgrađena na vilinskom pojilištu, na sastajalištu vodenih demona, na mestu bivakovanja i susretanja različnih "nemirnih" vanprirodnih bića koja lutaju u razmeđu dva sveta, "ovog" i "onog" - ne nahodeći nigde mira, ni smiraja.
Građene na vodi i nad vodom, vodenice su u ljudskoj arhaičnoj svesti označavane kao zajednička tvorevina Boga i đavola. Verovanje kazuje kako je Bog sačinio vodenicu, ali je ona proradila blagodareći đavolu koji je znao tajnu čeketala (deo vodeničnog mehanizma pomoću koga se istresaju zrna iz koša pod gornji kamen). Za đavolovu tajnu doznala je, veli predanje, pčela i ukrala mu je. Srpski narod pripisuje izgradnju vodenice svom mitskom učitelju i kulturnom heroju, Svetom Savi. U narodu postoje različni nazivi za vodenice, a u vezi izgleda i građe vodeničkog točka, odnosno u zavisnosti od toga čime točak zahvata i baca vodu ("kašikama" , "lopatama" i sl.).
Nazivi su sledeći: Ajtašica je vodenica sa ajtašima; žličara - vodenica s perima, koja su na kraju proširena nalik na kašiku; kašičara - naziv potpuno jednak prethodnom, ali sa drugog govornog područja; opakuša - vodenica čije se kolo okreće "opako", obrnuto; potočara - vodenica na potoku sa jednim vodeničnim kolom koje stoji uspravno; podmakuša - vrsta vodenice čiji levak nije nad vodeničnim kolom, već je spušten ispod kola "u podmak"; prekaja - vodenica u kojoj daske na kolu stoje popreko, te u njih voda udara i okrće kolo; rekavica - vodenica na rečici ili reci; sitarica - vodenica sa sitima; tumbasara - vodenica na tumbasima (kamenim stubovima); škripavac - vodenica (mlin) sa jednim velikim kolom.
Nesrećna bića na razmeđi dva sveta
Sazdane su zbog preke ljudske potrebe. Svesno su izgrađene na mestu opasnom, na vilinskom boravištu i pojilištu. Načinjene su kako bi se jedan od najznačajnijih plodova zemlje - žito - samleo i učinio najpogodnijim za ljudsku upotrebu. Postoji vreme setve, vreme žetve, postoji i vreme intenzivne meljave u iščekivanju duge, hladne zime. U tim danima, tokom tih nedelja vodenice žive punim životom. Odjekuju od glasova mrgudnih, ali ornih vodeničara i mnoštva pomeljara koji su u vodenicu dopremili žito na meljavu. Dugi dani, duge noći, nebrojeni sati tokom kojih se ritmično okreću vodenički točak i vodenički kamen - skraćuju se pričom. Priča se dugo, sluša pažljivo i strpljivo čeka da voda, vodenički točak i vodenički kamen obave svoj dragoceni posao.
Te priče, posebno one koje se kazuju kad padne noć, ili one koje se pričaju još poznije, u gluvo doba, oživljavaju svet koji su naši preci dobro znali, a koji smo mi zaboravili i od njega se svakojako udaljili. To je svet vila zaštitnica vodenih izvora i vodenih tokova, vila nekada dobrih i čoveku sklonih, katkad, pak, gnevnih i po ljude opasnih. Vodenica je i sastajalište đavola, koji u vodenicu stupaju čak i da bi vlastitu svadbu proslavili, ali i da bi ljude neuke, neupućene koji se u vodenici zateknu - kinjili, i svakojako zlostavljali. Verovao je narod srpski kako u gluvo ili gluho doba u vodenice stupaju i ona nesrećna bića koja tumaraju na razmeđi dva sveta - "ovog" i "onog".
Jedan svet, onaj koji imenujemo kao naš - napustiliu su, u onaj drugi, paralelno postojeći, nisu stigli, niti im je on otvorio svoje vratnice. Ta bića koja narod naziva vampirima u gluvo doba posećuju vodenicu i nanose zlo neopreznim vodeničarima i njihovim poslovnim prijateljima. Često ih muče, a još češće usmrđuju davljenjem! Po jednom takvom narodnom predanju nastala je i glasovita pripovetka Milovana Glišića "Posle devedeset godina"!
Opasna mesta
Vodenice i bez svojih natprirodnih stanovnika i posetilaca predstavljaju osobenu opasnost za čoveka. Opasnost se krije, na primer, u kružnom kretanju vodeničnog točka i vodeničnog kamena. Sva kružna kretanja: kovitlac vetra, rečni vir, kružno kretanje vode - uvek sobom nose po čoveka svakojako zlo i nesreću.
Zaštitnik od demona
Mesto gradnje vodenica dvojako privlači demonska bića. Voda, živa voda, vodeni tok imaju vlastite demonske zaštitnike. Pre svih, vile! U narodnom verovanju vile su hirovita božanska bića. Spremne su da pomognu svakome ko ih ne uznemirava na mestima na kojima one to ne dozvoljavaju (vilino igralište, vilino vijalište, vilino pojilište, vilina voda). Na nekojim mestima, pak, pristaju da budu uznemirene - izvori, kladenci, reke - ali pod uslovom da smrtnik pruži odgovarajuće uzdarje. Pored vila i đavola, vodenice su, prema narodnom verovanju, privlačne i za druga natprirodna bića koja smrtnicima nisu naklonjena.
