Srpski mitovi i kultovi (7): Potraga za srećom
I životno trajanje čovek je doživljavao kao osobeno putovanje, katkad lepo, katkad ružno, vazda neizvesno, nepredvidivo i zbog toga opasno. Naš arhaični predak sve poslove u životu započinjao je priznavanjem postojanja osobene nadvlasti sažete u stajaćoj sintagmi - "ako Bog da!" Ako viša sila dopusti, tačnije ako viša sila to želi - čovekovo hoždenije će potrajati, ili će, pak, biti trenutno zaustavljeno.
U svesti pradavnih predaka, put je bio sinonim za neizvesno, ali moguće! Putnik koji putevima hodi doživljavan je u svesti neputnika kao osobeno božanstvo, tragač za sudbinom, ali i svojevrsna inkarnacija sudbine same. U narodnom umovanju svi životni problemi razrešavaju se putovanjima.
Raskrsnice puteva označavale su u arhaičnoj svesti predaka postojanje mnogih bogaza koje nepažljivog, zbunjenog putnika mogu skrenuti sa ispravne staze i zavesti stranputicom u vrtlog različnih opasnosti. Put je, jednovremeno, dozvoljavao mogućnost promene privremene (ili trajnije) zlehude sudbine. Ako se nesrećnim roditeljima ne "drže" deca, ako ih smrt jednog za drugim odnosi, raskrsnica puteva nudila je mogućnost traganja za boljom sudbinom.
Novorođeno dete donošeno je na raskrsnicu (mitsko sedište Hekate i inih boginja sudbine) i tu ostavljano u iščekivanju putnika-namernika, izaslanika sudbine i volje više sile, koga je valjalo okumiti, kako bi se sudbina novorođenog deteta promenila nabolje.
Etape životnog ciklusa
Tri suđenice, tri suđaje, koje prilikom rođenja određuju sudbinu ("što suđenice na treću večer dosude - toj ti je!") oličavaju osobenu raskrsnicu životnih ili sudbinskih puteva. Vazda postoje tri puta kojima se može poći, odnosno kojima se put može nastaviti.
Četvrti put, raskrsnici znan, ne pominje se! To je put kojim smo upravo pristigli (rođenjem ili inim hoždenijem). Glasoviti "Parisov sud" zapravo jeste samo biranje vlastitog životnog puta. Ne odlučuje Paris koja je između tri prelepe boginje - najlepša, već vrši lični, subjektivni izbor između ponuđenih nagradnih obećanja.
Paris bira sudbinu, vlastiti životni put. Između moći, junaštva i najlepše žene (vrlo uslovno rečeno - ljubavi), on se opredeljuje za Lepu Jelenu. Savremena literarna teorija razložno smatra da je roman proistekao iz putopisa. Roman - književna povest o oblicima i vidovima ljudskog trajanja - proistekao je iz putopisa, osobenog svedočanstva o životnom putu čoveka.
Nimalo slučajno, kada se govori o čovekovom životnom ciklusu upotrebljava se sintagma "životni put". Zbori se o etapama "životnog puta". Starosna doba ljudskog života u svesti pojedinca, u recepciji ljudske zajednice nisu ništa drugo do osobene pređene etape u životnom kretanju i trajanju. Budući da se u svakoj od njih, po vlastitom uverenju, duže zadržava - to su osobena konačišta na životnom putu.
Nazivaju se: detinjstvo, mladost, zrelo doba, starost. Detinjstvu prethodi rađanje; mladost i zrelo doba su osobene inicijacije koje podpiruju čovekovu taštinu i varljivu samosvest. Starost je, pak, potvrda ljudske kratkovekosti, najava neminovnog kraja. Ovostrani životni put privremeno se prekida smrću koja, pak, prethodi novoj reinkarnaciji, drugačijem, uvek neizvesnom rađanju i povratku.
Kretanje u krugu
Tri stožera, tri međaša životnog ciklusa: rođenje, svadba, smrt doživljavali su se u arhaičnoj svesti predaka kao osobena putovanja u kojima pojedinac teži da napreduje, da prelazi iz jedne dimenzije u drugu, iz jednog razvojnog stadija u drugi, viši! Najviši dosegnut stadij - starost - jednovremeno najavljuje povratak ishodištu i opetovanje kretanja u krugu.
Na tom putu čoveka pomaže uspostavljena društvena zajednica nastojeći da mu etape prelaza, odnosno inicijacije, učini što je više moguće - prihvatljivim. Verovanje o kružnom kretanju posebno je razvijeno kod žitelja Balkana - kako davno nestalih prastanovnika, tako i njihovih naslednika i inih imigranata u balkanske prostore.
Čin rođenja u takvom narodnom verovanju jeste prelaz novorođenčeta iz "onog", paralelno postojećeg, sveta, koji kolokvijalno nazivamo svetom mrtvih - u "ovaj svet", koji ništa manje kolokvijalno - nazivamo "svetom živih". Rođenje na "ovom" svetu jednovremeno označava i "smrt" u "onom drugom".
Četrdeset dana po rođenju, novorođenče "putuje", četrdeset dana po rođenju novorođenče nastoji da se trajno odvoji od sveta koji je upravo napustilo. Četrdeset dana njega i porodilju zajednica čuva od opasnih krajputaša koji nastoje da dete povrate u svet kome je pripadalo. Intenzivno se čuvaju i dete i porodilja nizom osmišljenih, simboličnih postupaka.
Porodilja, činom rađanja, postala je posrednik, uspostavljeni prohod između dva odvojena sveta, dve različite dimenzije. Žena iz čije utrobe je dete izašlo, samo je posrednik i prohodnik između onostranog i ovostranog. Smrt predstavlja, pak, putovanje u suprotnom, tačnije u povratnom smeru.
Smrt na "ovom" jeste rađanje na "onom drugom", paralelno postojećem svetu. Zemlja se otvara i dubi u obliku ženske rodnice. Sahrana se obavlja kao vršenje porođaja obrnutim smerom. Zemlja je dete izrodila, u zemlju se njeno čedo i vraća kako bi se putovanje u krugu nastavilo. Iznova putovanje traje četrdeset dana, a zajednica se trudi da pomogne "svome članu" na putu koji mu je predočen.
Napuštanje međa
Životna prepreka može se, misli narod, prevazići isključivo napuštanjem međa vlastitog doma, okućnice. Na put se kreće da bi se sreća našla, ili, pak, da bi se ona, zlim slučajem izgubljena - povratila. Mlađa braća, posebno oni najmlađi, kreću u svet, u duga putovanja kako bi izučili zanat, našli svoju (bolju) sudbinu - životnog saputnika, ili lek koji treba da spase dragu osobu.
Delili i suprugu
Vredno je spomenuti i brojne zabrane koje se u narodnom umovanju vezuju za putovanja i putnike: zabrana osvrtanja, česta zabrana pevanja, zborenja uopšte, zabrana zaustavljanja. Sve one upozoravaju putnika da je hoždenije koje je preuzeo - opasno i neizvesno. Međutim, narodno doživljavanje putnika jeste osobeno prepoznavanje svetog čoveka koga treba lepo primiti, ugostiti. Sa svetim čovekom, sa izaslanikom bogova, možda sa božanstvom samim, valja podeliti sve - poslednji zalogaj, poslednju čašu vode (pića uopšte), ležaj, pa čak i suprugu.
Sve što je zabranjeno susedu, poznaniku, prijatelju da učini u kući - putniku jeste dozvoljeno.
Sutra - Srpski mitovi i kultovi (8): Dete sa onoga sveta
