Preci nam se u grobu prevrću
"Neviđen maraton francuske konjice i srpskog pešaka, u kome je pobedio srpski pešak". Ovako je jedan francuski oficir opisao Solunski front. Nezaustavljiva ofanziva na jugu Evrope koji su predvodili srpski i francuski vojnici predstavljala je početak kraja Velikog rata, okončanog primirjem 11. novembra 1918. godine.
Ispostavilo se da slavna istorija iz srpske prošlosti, kada su nam se klanjali saveznici i slobodoljubivi svet, nije bila podstrek za nadležne u Vladi Srbije da 15. septembar, 100 godina od početka proboja Solunskog fronta, obeleže odgovarajućom državnom manifestacijom!
Istoričar Aleksandar Rastović kaže da su neki gradovi, kao što su Leskovac i Kruševac, obeležili ovaj datum iz slavne srpske istorije. Pitanje je da li je dovoljno da lokalne samouprave obeleže jedan od najznačajnijih datuma srpske istorije 20. veka, a da država ne nađe za shodno da okruglu godišnjicu, istakne i na najvišem, državnom nivou.
Dačić zbunjen
Ivica Dačić, šef srpske diplomatije koji se u svojim nastupima često poziva na istorijske datume iz nacionalne prošlosti, kao da je bio zbunjen pitanjem novinara kako je država obeležila stogodišnjicu proboja Solunskog fronta?
- Pa, to se ne može obeležavati u Srbiji - odgovorio je zatečeni Dačić.
Po toj logici, atentat na Ferdinanda može da se obeleži samo u Sarajevu, a kraj Prvog svetskog rata samo u Versaju jer je tamo potpisan mirovni sporazum kojim je konačno stavljena tačka na jednu od najvećih masovnih stradanja u istoriji čovečanstva.
Napred u otadžbinu!
Zapovest vojvode Živojina Mišića srpskoj vojsci za proboj solunskog fronta od 13. septembra 1918. godine glasila je: "Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu prožeti idejom, od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Ta brzina je u isto vreme i najbolja garancija protiv iznenađenja, jer se njome postiže rastrojstvo neprijatelja i potpuna sloboda u našim dejstvima. Treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica ljudske i konjske snage. U smrt, samo ne stajte! S nepokolebljivom verom i nadom junaci napred u otadžbinu!".
Dačić je natuknuo da ovim povodom zna da ima zakazano nešto 30. septembra i da će tada biti i veliki skup na kojem će prisustovati i srpski i vaseljenski patrijarh.
Možda je to što su pre nedelju dana u Beogradu gostili groficu Klod de Sen Pjer, za srpske zvaničnike bilo dovoljno za podsećanje na Solunce. Naime, unuka francuskog maršala Franše Deperea pre nedelju dana je bila u Beogradu predstavljajući ratni dnevnik slavnog pretka, kada je promociji prisustvovao i ministar odbrane Aleksandar Vulin.
Denisu Kifu, britanskom ambasadoru u Srbiji, recimo, nije bilo teško da se iz Beograda uputi ka Grčkoj i 15. septembra oda poštu poginulim srpskim vojnicima na srpskom vojničkom groblju Zejtinlik u Solunu.
Na pitanje "Vesti" da li se država na pravi način osvrnula na veliki datum od pre jednog veka, istoričar Rastović nije direktno odgovorio. On je najavio da će Srpska akademija nauka i umetnosti u saradnji sa Ministastvom prosvete i nauke dva dana (29-30. novembar) organizovati veliki skup istoričara koji će se baviti krajem Prvog svetskog rata.
Srbi kao oluja
Francuski maršal Franše Depere u izveštaju francuskoj vladi pri proboju Solunskog front saopštava: "Operacije se moraju usporavati jer nema komunikacije radi dobacivanja hrane francuskim trupama koje napreduju. Samo srpskim trupama nisu potrebne komunikacije, oni idu kao oluja - napred."
Propuštena šansa
Njegov kolega, Dejan Ristić, međutim, nema dilemu. Za njega je ovo još jedna propuštena prilika da obogatimo i objektivizujemo znanje o jednom od najvažnijih trijumfa srpske vojske.
- Jedan veličanstven momenat koji smo mi ne samo prespavali. Mi ne pokazujemo više nedovoljnu svest, nedovoljno znanje, manjkavost... Ovo je, čini mi se, stanje potpune besvesti - izjavio je Ristić za N1.
Na Solunski front, čija je dužina bila nekoliko stotina kilometara, srpska vojska je prebačena na proleće 1916. posle oporavka na Krfu. Sa jedne strane bili su francuski, britanski i srpski vojnici, kojima se kasnije priključio i jedan broj Grka i Italijana, dok su sa druge linije, dobro ukopani u rovovima, bile austrugarska, nemačka i bugarska divizija. Srbija je, prema podacima Konferencije mira u Parizu 1919, izgubila 1.247.435 ljudi, odnosno 28 odsto od celokupnog broja stanovnika, a samo u borbama na Solunskom frontu 1916.-1918. godine 36.477 vojnika.
Bokelji pamte
U Muzeju "Mirko Komnenović" u Herceg Novom otvorena je izložba "Tamo daleko 1918-2018", a Mirko Mustur, predsednik hercegnovske podružnice "Matice Boke", istakao je da su slavne stranice istorije tokom Prvog svetskog rata ispisali ljudi iz ovih krajeva, da su mnogi od njih ostavili živote na bojištima od Drine i Kolubare, Cera i Beograda, Mojkovca i albanskih gudura, Krfa i Vida, da bi se sa Solunskog fronta krenulo u nezadrživi juriš i oslobodila otadžbina.
Od sporednog do prelomnog
Početak kraja Velikog rata označio je proboj Solunskog fronta u jesen 1918. godine. Solunski front se u početku smatrao sporednim ratištem, pa je od 1916. do septembra 1918. na njemu uglavnom vladalo zatišje. Za komandanta Solunskog fronta u međuvremenu je postavljen francuski general Franše Depere i on je u junu 1918. održao savetovanje sa srpskim generalima i regentom Aleksandrom na kome je doneta odluka da se krene u proboj.
Odlučeno je da ofanziva počne na sektoru Dobro polje - Veternik - Kozjak na kojem se nalazila srpska vojska koju je ukupno činilo šest divizija sa 140.0000 vojnika, među kojima je bilo i oko 25.000 dobrovoljaca. Srpska vojska bila je podeljena u dve armije: Prvu, kojom je komandovao Petar Bojović i drugu na čijem je čelu bio Stepa Stepanović, dok je komandant štaba, uz regenta Aleksandra, bio vojvoda Živojin Mišić.
U zoru 15. septembra (u 5.30 sati) posle snažne artiljerijske pripreme krenule su u napad divizije prvog ešalona Druge armije, pod komandom vojvode Stepe Stepanovića. Već prvog dana probijeno je 11 kilometara fronta, drugi dan je širina proširena na 40 kilometara i time otpočinje slom centralnih sila na Solunskom frontu čija linija se raspadala.
Prva je oružje položila Bugarska, a ostalo ja rečenica iz telegrama nemačkog cara Vilhelma bugarskom kralju Ferdinandu u oktobru 1918. godine:
"Rat je odlučilo 62.000 srpskih vojnika. SRAMOTA!"
