Karađorđe u narodnom predanju (25): Ljubica preklinjala Miloša
Tragičan je bio dan za Vožda Karađorđa, inače veliki praznik u našem pravoslavnom kalendaru Sveti Arhanđel Gavrilo, kako narod kaže Sveti Aranđeo, kada je Karađorđe ubijen na 50 kilometara od Topole u Radovanjskom lugu, govorila je kustos Mileva Matić 2000. godine za projekat "Karađorđe i Srpska revolucija 1804-1817.
- Zaista je stradao tako tragično, kum Vujica ga je izdao, a momak Vujičin, Nikola Novaković ga je ubio. Prvo grobno mesto Karađorđa je bilo u Radovanjskom lugu, gde je dve godine počivao, ali bez glave, jer je posle ubistva Karađorđeva glava odneta najpre u Beograd i predata Milošu. Poznato je da je Miloš u dogovoru sa beogradskim pašom Marašlijom naredio da se koža odere, da se napuni pamukom i tako je specijalno poslata na noge sultanu u Carigrad. A, eto, i taj azijatski običaj je bio da glave velikih turskih protivnika, ako bi im došle u ruke, moraju biti predate pred noge sultanu.
Tajna povorka
- I tako je preparirana koža Karađorđeve glave otišla u Carigrad. - Dakle, telo biva sahranjeno u Radovanjskom lugu, a lobanja kraj Saborne crkve u Beogradu. Ali, pobožna srpska kneginja Ljubica, žena kneza Miloša Obrenovića, iznad svega je uvažavala i cenila svoga kuma Karađorđa. Poznato je da su Karađorđe i knez Miloš kumovi. I, brinući, naravno, i za svoju porodicu, za svoju decu, da ih Božja kazna ne stigne, ona moli i preklinje kneza da dozvoli da svoga kuma prenese u Topolu, i ona to zaista i čini, preko svojih poverljvih ljudi. Na kolima, noću, tajno, iz Radovanjskog luga doterala je Karađorđevo telo u ovu crkvu Karađorđevu, koja se nalazi u okviru grada i koja nam je srećom ostala sačuvana - u Crkvu Presvete Bogorodice, da tu bude sahranjen u grobnicu koju je za života sebi namenio. I to je drugo sahranjivanje Karađorđa.
- Ima još jedno sahranjivanje, opet u ovoj crkvi. U proleće, 1820, tačnije u martu, knez Miloš, pa i u njemu se nešto okrenulo, naredio je da se iskopa nova grobnica u ženskom delu crkve, u toj ženskoj priprati, na desnoj strani. Knez je naredio da se na grob položi ploča i da se tom prilikom spoje telo i lobanja Karađorđeva. To je to drugo sahranjivanje u Crkvi Presvete Bogorodice, a treće sahranjivanje, poslednje 1930. godine, septembra meseca, kada je kralj Aleksandar Karađorđević svoga pradedu Karađorđa zaista svečano i ceremonijalno preneo u grobnicu u crkvi na Oplencu, da tu eto - mirno počiva.
Država nije knez
- Ono što je Karađorđeva velika greška, ali to je sudbina naša, što je u trenutku kad se Rusija povlačila 1812. godine i sklapala mir sa Turskom i kada mu je sugestija bila data da sve to obustavi, on je mogao biti Miloš Obrenović - knez sa velikim prerogativima, da sve bude u miru, da prizna tursku vlast, ali da Srbija ima svoju autonomiju. On je to odbio. Nastavio je, eto ta luda glava, nastavio je i završilo se kako se završilo. Kad se osuđuje Karađorđe, pokušavamo svi mi, i mi koji se bavimo literaturom i istoričari, da hladne glave razmotrimo taj lik prebitan za srpsku istoriju, jer odista obnova države je krenula od tada. Svetozar Marković u svom spisu o Srbiji ima jedno divno mesto, gde ću samo prve reči da kažem: "Srbija nije knez." E, ovo saznanje je veoma važno za srpski narod. Srbija nije knez, nego nešto drugo, e, to drugo, kad do toga dođemo, onda je Srbiji lako, smatra Maticki.
Žrtva bez kraja
Istoričar književnosti Miodrag Maticki govorio je 2000. u kameru Topola filma da je ta smrt tragična Karađorđeva bila dodatna energija koja je u narodu izazvala dodatni udar:
- Ta žrtva - narod je bio svestan da je on žrtvovan. To što se pripisuje Milošu Obrenoviću, dovodi se u pitanje - tekst koji je objavljen u "Danici" Vukove zadužbine, koji se tiče iskaza Jovana Gavrilovića, na osnovu kazivanja prote Mateje Nenadovića, koji je dugo živeo, a nije smeo sve da kaže - njegovi Memoari su prečišćeni - radi se o velikoj redakciji njegovog sina Ljube Nenadovića u tim Memoarima, u tom kazivanju protinom nalazimo potresno svedočanstvo.
U tim kazivanjima stoji: "Kad je Ali-paša pozvao sve knezove na divan, bio je Miloš Obrenović, bio je i prota Mateja. To je, ipak, časno svedočanstvo, on je naveo izgovorene reči i to je ta sudbina naša, našeg naroda, da stalno moramo da žrtvujemo nekoga da bismo išli dalje. Te reči glase: 'Karađorđe je došao, dići će bunu, udariće na cara, ja ću grad ograditi, sačekaću pomoć, a vi ćete proći, kao što ste prošli 1813. godine, a ako isporučite njegovu glavu, živećete u miru, upravljaćete rajom - dogovorićemo se'. Tada, u toj sceni, to je ono što je najdramatičnije - ja sam dao naslov komadu, tim iskazima Jovana Gavrilovića "Presuda" - stoji da su "samo klimnuli glavom svi knezovi i prihvatili to", to je presuda Karađorđu.
- I to jeste jedan od udara. Ta žrtva, potreba da se glava žrtvuje, to je jedan čin, čin je veliki, ulazi se u epsku vertikalu, u taj mit koji drži naš narod samo ako se neko žrtvuje za nešto više, i plati to glavom i ljudskim delom, a Karađorđe je to učinio, isto kao i Miloš Obilić i mnogi drugi junaci.
SUTRA: Uveo Evropu u Srbiju (26)
Svetli trenutak istorije
- Kad se sredinom 19. veka, odnosno 1848. godine, buna u Vojvodini kretala novim talasom, novom brigom, novim našim nacionalnim uzletom da tako kažem, jer 1847. godina jeste uzlet srpskog naroda, onda se strašno tražilo uporište u Karađorđevoj Srbiji. Tu deceniju kad je on vladao, ja zovem Karađorđevom Srbijom. To je svetli trenutak srpske istorije i onda, nimalo bez razloga, sredinom 19. veka ponovo nastaju drame o Karađorđu, izdaju se spisi, knjige, istorijski se osvetljava njegov lik, i on dobija onu pravu vrednost, pravu ocenu i to je prava suština.
