Karađorđe u narodnom predanju (5): Iz mita u pozorište
Teatrolog Alojz Ujes naveo je u knjizi "Karađorđe i Srpska revolucija 1804 - 1817" da je njegovo interesovanje za Karađorđa počelo u Beču 1965. godine, kad je obrađivao uticaj bečkog Burg teatra i svetovnog teatra na razvoj jugoslovenskog:
- Odjednom su fascikle počele da se pune cenzorskim aktima o zabranama drame o Karađorđu, po celom tom delu južnog carstva gde je delo prikazivano. O čemu se radi? Mađarski pisac Balog Ištvan napisao je dramu o Karađorđu koja je prikazivana kao tajna predstava u Pešti 1812. godine. Naravno, kao tajna predstava - "Samo za Srbe i Grke" pisalo je na pozivnici.
Lično car Franc je zabranio tu predstavu. Ali, Srbi su već videli to delo. To delo je otišlo u svet, igralo se po salašima, po dvorovima mađarskim. Oni su jednostavno Karađorđa prihvatili kao svog junaka. U to vreme je došlo i do nekih, kako da kažem, policijskih potraga i pretraga, ali na kraju delo je, ipak, prikazivano sve do 1857. u mađarskom nacionalnom pozorištu, gde je data dozvola za samo jedno prikazivanje, i to na samom kraju sezone, negde u avgustu, kako predstavu niko ne bi video.
Odatle, kako izgleda kreće delo o Karađorđu. Međutim, prva predstava je ipak prikazana u Zagrebu, na nemačkom jeziku 1807, kad još gornji deo Grada nije bio zauzet.
- Dramu "Die tapferen Serbien" iliti "Hrabri Srbi" napisao je Ferdinand Kulner, vojni zapovednik u Zagrebu, znate od Rozenpihla i tako dalje. I taj dobri čovek, pošto je imao svoje privatno pozorište, prikazao je to delo u svom pozorištu. Delo je nestalo, pokušao sam u JAZU da ga nađem, našao sam samo "košuljicu", ali delo nisam. Dakle, prikazivanje počinje na nemačkom, nastavlja se na mađarskom, i najveća predstava na nemačkom jeziku, ipak je bila ona u Burg teatru 1849.
- Reč je o revoluciji, tada je pobedio Meternih, kao najveći cenzor, ali još se nije ustoličio Bah, taj čuveni cenzor i šef policije, mladi Franjo Josif još nije stigao na presto. U tom međuvremenu organizacija "Mlada Nemačka" i napredne snage u Burg teatru prikažu tog "Karađorđa", a kostime je radio Franc Eskimi. Mi smo u Akademiji nauka 1970. na jednoj izložbi prikazali te kostime, koji su fantastični, skoro potpuno identični onim našim starim kostimima. To je prva revija kostima. To je prvi put da Karađorđe sa ustanicima dođe na jednu evropsku, svetsku scenu. Sa te scene širila se više tajnim putem.
- Zabranjeno je, ali pošto je delo napisao Anton Panaš, koji je inače bio general i trebalo je da uguši revoluciju u samom Beču, a njegovo se delo prikazivalo u Burgu, za kaznu, on je smenjen, bačen je da bude bibliotekar Velikog vojnog arhiva, koji je osnovao još Evgenije Savojski, posle pobede u Beogradu. Dakle, sve ima neke veze. I samo da napomenem, televizijska ekipa koja je tada snimala zamoljena je da ode, da ne kažem izbačena, da ne snima otvaranje te izložbe. Tako da je sve to dobilo jedan politički značaj, što i jeste u suštini, jer govoriti o bunama, o Karađorđu znači, pre svega, govoriti o politici, o slobodi, govoriti o bunama i tako dalje.
Cenzor Georgije
- Ta predstava u Burg teatru imala je ogroman uspeh kod publike jer tekst je bio takav zapaljiv, ali, ipak, ta policijska mašinerija je uspela da od nekih dvanaestak predstava, koje su bile na repertoaru, skine na osam i da se sve to uništi. Mi imamo dosta interesantnu literaturu o tome odakle Karađorđe, iz predanja i mita kreće u svet drame i književnosti, sve do Studena, sve do Ševarlića, pa do Komadina, ili Jovanovića Žarka u Narodnom pozorištu. Pokrećući inicijativu za osnivanje Instituta za teatrologiju, ja sam još 1967. održao prvo predavanje o Karađorđu, bilo je vrlo interesantne publike. Međutim, to je za sve njih bio više šok.
- Ovo je iz 1812, naslovna strana prvog "Karađođa", Ištvana Baloga. Veliku stvar je pokušao da napravi naš Joakim Vujić, otac srpskog pozorišta. On je preveo ovo delo odmah sa mađarskog na srpski, pokušao je da ga poturi tamo kroz cenzuru. Međutim, cenzor se isto zvao, znate, Petrović Georgije, kao i Karađorđe, ali je morao da zabrani da se to igra, jer carsko naređenje je bilo takvo. Joakim Vujić je ipak krišom uspeo da prikaže delo u Segedinu 1815. godine, pa u Novom Sadu 1815. godine i to baš na granici kad su još Karađorđeve vojvode i narod koji je prebegao u Novi Sad bili tu živi. Sve je to dobro potreslo i te vojne redove, pa ako hoćete, i tu tajnu policiju.
- Oni su to hitno zabranili, a Joakim je stražarski sproveden u rodno mesto, u Baju. On nije ostao na tome, ali to delo koje je on preveo, on je čuvao i nosao i gledao gde god može da ga plasira. Tek ga je štampao 1843. godine u Novom Sadu. Na taj način Karađorđe ulazi u sferu jugoslovenske i evropske pozorišne produkcije. O Karađorđu je pisano na slovačkom, na slovenačkom, na srpskohrvatskom, na italijanskom, a sad sam na tragu čak i nekim predstavama na turskom jeziku u Istanbulu. Naša i okolne zemlje nisu u to vreme bile teatarski sposobne za prikazivanje, a kad smo se osposobili, onda je bio kurs politički takav da ga je teško bilo davati.
Najgora predstava
- Najgroznija predstava za koju znam jeste ona koja se 1904. godine prikazivala u Narodnom pozorištu - Sretenovićev Karađorđe. Toliko su ga isekli, toliko su ga uništili, svaka je reč isečena.... I nisu ga smeli dati na velikoj pozornici, nego na dečjoj, dečja predstava, popodnevna. Ali, činjenica je da su Karađorđe kao lik i Prvi srpski ustanak ušli u sferu dramaturgije i pozorišta na jedan vrlo interesantan način. Nisam još našao da je o nekom evropskom, pa čak ni starom antičom heroju, napisano više dramskih dela nego o Karađorđu.
O Voždu na pet jezika
- Tragajući za Karađorđem, ja sam u vreme dok sam bio na specijalizaciji, na stipendiji Jugoslavija - Austrija, pronašao 23 dela o Karađorđu, na pet jezika - kaže Ujes. Nisam prestajao s tim, jer ima više razloga zbog kojih me to interesuje, iako je bilo dosta hrabro u tom vremenu 1970. dovesti Karađorđa u Galeriju SANU.
