Svako nek' uradi svoje

Iguman manastira Jovanja Mihailo Biković je blagorodan čovek. Vernici iz valjevskog kraja vole da dođu u ovaj božji hram po toplu reč i podršku. Oca Mihaila osećaju i doživljavaju kao svog, kao čoveka iz naroda. Njegov nasmejan lik i jednostavne reči lako pronalaze put do njihovih duša. Kažu, ne deluje ni lažno skromno, ni prepotentno, već je sav prirodan i nekako predusretljiv, a valjda je to i prvi zadatak jednog monaha.

Vesti - V. Sekulić

Iguman manastira Jovanja, Mihailo Biković

Prilika da sa njim razgovaramo ukazala se nedavno nakon predavanja o poslednjem ruskom caru Nikolaju Drugom u zgradi Lektorata Beogradskog univerziteta. Malo je reći da arhimandrit Mihailo voli Ruse. Ne čudi otud što je sa posebnim uzbuđenjem prepričavao sopstveni doživljaj od pre par godina kada je išao da se pokloni moštima ubijenih članova carske porodice Romanov, pogubljenih pre jednog veka.

Vernici vole da dođu na razgovor i po savet kod vas. Da li to doživljavate kao potvrdu da ste na pravom, božjem i ljudskom putu?
- To je dužnost svakog sveštenoslužitelja. Kada vidimo da se u očima vernika vratio sjaj, a u tome se vidi volja za životom, a možda i da i puste neku suzu, onda je to za nas odgovor da smo u tom trenutku svoju dužnost obavili. I to nije neka specijalna osobina pojedinca, već je svaki sveštenik dužan da sa razumevanjem i saosećanjem prilazi svakom čoveku.

Usuđujem se da kažem, neko je rođen da pronalazi reči koje dolaze do srca vernika, a neko ne. Za vas kažu da koristite jednostavan, narodu blizak jezik?
- Svaki govornik ima svoju publiku. Nije za poređenje, ali uzeću u obzir Sv. vladiku Nikolaja i Sv. Avu Justina. Obojica sveti, obojica pišu knjige, obojica se obraćaju narodu, ali kada čitate, videćete da Sv. vladika Nikolaj piše jezikom da može čak i čovek bez obrazovanja da ga razume. On je svoju besedu u Hajd parku počeo frulom, bez reči. U londonskom Hajd parku svako ima pravo da kaže šta hoće i na koji način hoće, a on je odabrao frulu kao najsuštinskiji izraz srpskog naroda, jer je muzika apsolutan jezik koji svaka duša razume bez obzira kojem narodu pripadalo. I tako su ga i Englezi i svi ostali odmah prihvatili, a onda su mu se otvorila vrata da im besedi i neke druge stvari.

A Ava Justin?
- Sv. Ava Justin je "grmeo" iz Ćelija i kada se obraćao narodu na liturgiji i te kako je bio razumljiv. Tada se obraćao jednim drugim jezikom, a kada je pisao knjige to je činio jednim akademskim jezikom. Sve ima svoje mesto, tako da ne bih pravio razliku. Različiti su talenti, samo je važno da se talenti ne zakopavaju već da se upotrebljavaju i, ako je moguće, da se umnožavaju.

Kada smo kod talenta, vi ste bili uvereni da je vaš rođeni brat, a naš poznati mladi glumac Miloš Biković, spreman i za veliku rusku filmsku scenu?
- Ja sam mu rekao da piše Nikiti Mihalkovu, a on mi je odgovorio: "Jesi li ti lud? Znaš li ti koliko ima ovakvih kao ja u Rusiji." On je imao skromnost, a ne ja. Ja sam bio neskroman, ja sam mislio da on vredi da ode na audiciju. Godinu dana posle toga, film "Montevideo" se prikazivao na festivalu koji je organizovao Nikita Mihalkov, pa su se tada i upoznali. Onda mu je stigao poziv za audiciju.

Koju je prošao...
- Koju nije prošao! I ja sam mislio da je prošao, ali tek kada je ovde u Beogradu bila premijera "Sunčanice", kada je Nikita Mihalkov objašnjavao šta se desilo, onda sam prvi put čuo da Miloš, u stvari, nije odgovarao za glavnu ulogu, a njemu je bio potreban glumac za glavnu ulogu. I taman kada je hteo da mu saopšti da nije prošao, Miloš to nije znao i radosno je rekao Mihalkovu da mu prenosi pozdrave od njegovog brata monaha iz Srbije. Nikita otkriva kako se u tom trenutku prelomio i pomislio: "Ako je njegov brat tamo negde monah u Srbiji dao blagoslov njemu da igra u filmu, ko sam ja da mu ne dam da igra u mom filmu".

Jeste li imali neku intuiciju da vredi pokušati ili ste bili vođeni samo verom u talenat svoga brata?
- Samo osećaj srca - ti treba tamo da budeš, da bude deo te priče, jer je i ona deo nas. Pogotovu ta kombinacija kozaštva, Bele garde, cele te teme. To je ujedno i moja ljubav, moje interesovanje. Na kraju je Nikita Mihalkov napravio i premijeru ovde u Beogradu, pre Krima i Moskve. Došao je sa Horom kubanjskih kozaka i na kraju filma pevao pesmu koja je moja najdraža "Za mene nije došlo proleće". Nikita Mihalkov sve to nije znao, a sve se to desilo.

Upoznali ste Mihalkova, da li vam je i to poznanstvo potvrdilo prethodna uverenja o velikom umetniku, između ostalog i dobitniku Oskara?
- I više od toga. Njega je nemoguće u potpunosti doživeti i shvatiti. Možete ga srcem doživeti, ali ne možete ga u potpunosti shvatiti, zato što njegova inspiracija leži u Bogu. Kao duboko religioznom čoveku, inspiracija mu je nepresušna. Kada stvara, nekada ni sam nije svestan šta kroz njega progovara. Tek posle, kada se osvrne, vidi poruke koje su proročke.

Na šta konkretno mislite?
- Film "Sunčanica" završen je dve godine pre revolucije u Ukrajini, a najveća minutaža u filmu je snimljena u Odesi. Zamislite da je pušten pre događaja u Ukrajini, tada bi se video proročki duh u filmu jer se sve vreme protagonisti pitaju kako je moglo ovo nama da se desi? Imali smo i cara i vojsku, sve smo imali. I na kraju, u dijalogu između Miloša i glavnog glumca, Miloš odgovara, a to su u stvari reči Nikite Mihalkova: "Zato što je svako od nas očekivao od onog drugog da nešto učini. Onaj drugi je očekivao od onog trećeg i tako - niko ništa nije uradio, a trebalo je da svako uradi ono što je bilo do njega." I to je poruka - da se ne ponovi ono što se desilo Rusima pre sto godina.