Kralj glume Čiča Ilija Stanojević (12): Da mi je da ozdravim
U zimu 1928. kad mu je teško obolela bešika u štampi je zabeleženo da "Čiču i pored svih njegovih bolova ne napušta dobro raspoloženje: Neguje me lepo dr Koen, moj stari Dorćolac", pričao je u sanatorijumu Vračar Čiča Ilija.
"On me je i sekao. Nije me opijao. Pitam ja: "Da upalim doktore jednu cigaretu? - "Upali, Čiča", kaže on. - I ja tako pušim, gledam kroz prozor operacione sale naš Manjež, a doktor seče. Boli malo, ali može da se trpi, Ići ću u Vrnjce čim se pridignem..."
Posle prve hirurške intervencije bila je potrebna ozbiljna operacija, ali Čiča Ilija, poput mnogih pravih umetnika, nije tokom života uštedeo ni dinara. Zato je preko štampe 3. decembra upućen apel za pomoć teško obolelom glumcu.
Uoči sledeće operacije novinar Siniša Paunović 9. decembra obišao je Čiča Iliju u sanatorijumu Vračar ispričavši mu najpre o sutrašnjoj velikoj humanitarnoj priredbi u Narodnom pozorištu u njegovu čast, tako da će sav prihod biti namenjen njegovom lečenju.
Dole s alkoholom!
Iako je izmučenom Čiča Iliji iz stomaka izvirivao dren, po Paunovićevom zapisu, on je i dalje bio "vedar, nasmejan, sklon da napravi kakav duhoviti vic, i da ispriča anegdotu"...
- Kako je, smete li da što pijete? - pita novinar.
- Dole s alkoholom! - odgovori Čiča Ilija uz bolan osmehom, dodavši: - Kad ne daju.. U vodi je spas, kažu. Znaš, kad nategnem onu moju flašu s kiselom vodom, čini mi se da sam pod lukom aranđelovačkog kiseljaka.
- Ili, pod šajtonom bureta s plzenskim pivom - šali se novinar.
- Dete, bre, nemoj da me golicaš. Od kad su me ovde prikovali za postelju i počeli da govore o fosfatima, solima, karbonatima i šta ti ja znam, zaboravio sam kako se koje piće zove.... Ali, kada bi se zatekao kojim slučajem sad kod Tri šešira, pogodio bih sve nazive pića iz flaša, samo da dozvole da nategnem koji gutljaj - dva.
- Ko vam je dolazio u posetu ovih dana?
- O, teško bi to pobrojao. Neka samo oni posete sutra priredbu koju za mene priređuju moji prijatelji u pozorištu, biće ih puno...
- Čime se zanimate kad ste sami?
- Kad sam sam u sali za previjanje gledajući s prozora Manjež zamišljam da sam na sceni ili u sobi gde razgovaram sa mojim dragim Kastorom. Da, u mislima sam uvek s njim... Onomad me pitaju da li da dovedu to kuče, mog ljubimca, a ja stegnem srce i kažem ne! Jer, napraviće ovde čitav rusvaj. Prvo će da me izmasira svojim šapama, a onda će da laje, laje... Zato sam kazao neka ostane kod kuće. Neka tamo tuguje. Kao što ovde ja tugujem za njim...
Onda Čiča jedno vreme zaćuta, a potom podižući oči ka plafonu novinaru se učini kao da "za sebe govori":
- Dve sam operacije izdržao, povadili mi konce. Valjda ću i treću izdržati. Ona treba da bude, tamo, u januaru. Ako ostanem živ, posle nje, doktor kaže da ću moći napolje tek 1. marta.
- Taman kad dođe proleće - primećuje novinar.
- Proleće, eh, proleće! - ponavlja Čiča Ilija čežnjivo. A zatim se brzo trgne i poče da pravi viceve na temu: proleće, korzo, devojke, Kalemegdan, sastanci... Noći, zvezde, šetenje... On i Kastor sami, stoje i čekaju nju...
Ženidba sa Marijom
Izdržavši i poslednju, treću operaciju, početkom 1930. godine Čiča Ilija se vratio voljenoj Skadarliji, u današnju kuću Đure Jakšića, gde je nekoliko decenija stanovao sa vernom družbenicom Marijom - Marickom Arsenijević. Dok su se svi prijatelji iz Tri šešira i Dva jelena pitali koliko mu je još meseci preostalo života znajući da je oboleo od raka.
Na opšte iznenađenje "Politika" od 4. februara 1930. godine je krupnim slovima objavila vest pod naslovom "Venčanje Čiča Ilije Stanojevića". Ispod tog uočljivog naslova sledilo je opširan izveštaj u kojem je između ostalog pisalo: "Juče se u sedam časova izjutra u Topčiderskoj crkvi venčao Čiča Ilija Stanojević. Nije to najnovija Čičina šala: on se zaista venčao. Nije to nepromišljeni postupak jednog starog čoveka. Čiča je juče učinio jedan lep i velikodušan gest."
Krigla po krigla
Da bi promenio temu razgovora novinar mu postavi pitanje:
- Zamislite, da sutra možete da slušate i gledate prenos iz pozorišta u vašu čast za izlečenje...
- Ne, nikako - odgovara odrečno Čiča Ilija. - Nisam valja lud da slušam kad me onaj Ben Akiba počne otrcavati. Ha, ha! Nudili su da mi ovde instaliraju jedan radio aparat, a ja kažem: ne! Uostalom, znam sve šta će da bude tamo: Nušić će da me "otrcava", Duja Nikolajević da me hvali, pa me na kraju izgrdi. Dobrica će da deklamuje njegovu "Tamaru".... Ha, ha! Ali, šta bih ipak voleo da čujem. To bi bio hor "Obilić", pa vojnu muziku, pa Tkalčića... Jer, njih bih mogao da slušam i da ne osetim potrebu da im odgovorim, ali Ben Akibu, Duju, Dobricu, slušao bih samo pod uslovom kada bi instalirali jedan mikrofon, na koji bih mogao i ja njima nešto da guknem.
- Šta dobijate za jelo? - pita novinar. - Drže li vas ovde strogo dijetalno?
- Imam svega i svačega. Daju i ovde, a i svet donosi. More, tu su torte, čokolade, duvan, sto đakonija. Onomad mi razvodnici iz pozorišta doneli veliku tortu. Samo ja slatkiše ič ne šmekujem. Odmah dajem sestrama.. E, samo da ozdravim, podvarak će da radi i prasetina...
- I špricer...
- Eh, da je da ozdravim, sasvim bih promenio život. Pola godine ne bih pio ništa. A onda bih popio jednu kriglu plezenskog piva, pa drugu, treću, a kad dođe do četvrte onda ide...
