Dočekaće dijaspora svoje generale

Videćete, neće proći mnogo, a i srpska dijaspora će imati čime da se ponosi. Desetak kadeta Vojne akademije uveliko je pri kraju školovanja na zadovoljstvo kako Srbije, tako i njenog rasejanja.

Najčistiji ideal: Bojan Vranješ, Majda Kozoder i Aleksandar Komatina (Foto: V. Sekulić)

Jer, reč je o polaznicima druge i treće godine, 140. i 141. klase VA koji se ističu ne samo odličnim ocenama, posvećenosti budućem profesionalnom pozivu, već i činjenici da su im roditelji ili najbliži rođaci već decenijama na privremenom radu - na sve četiri strane sveta.

Zaljubljen u istoriju

- Moji roditelji i brat već dvadesetak godina žive u Beču. Rodom smo iz Banjaluke, a prvi je trbuhom za kruhom u pečalbu krenuo otac Srećko, a zatim majka Tanja i brat Ognjen, koji je otišao poslednji jer smo sa majkom dugo godina živeli u Rumi. Kada sam roditeljima pre šest-sedam godina saopštio da želim da upišem najpre Vojnu gimnaziju, a zatim i Akademiju, otac mi je odmah čestitao, ali majka nije bila za to. Razumem je, teško joj je bilo da se odvoji od svog sina, posebno što sam tada imao samo 15 godina. Ali, shvatila je da je to ispunjenje mog dečačkog sna, i da sam srećan ovim čime se bavim - priča u jednom dahu 21-godišnji Bojan Vranješ, 140. klasa Vojne akademije, treća godina - smer logistika.

Priča kroz osmeh da ga je oduvek privlačio vojni poziv:

- Interesovala me je naša svetla istorija, voleo sam da učim o našim slavnim vojskovođama, pa sam bukvalno odmalena sam znao šta ću biti kada porastem. Za ove tri godine na Akademiji i prethodno u Vojnoj gimnaziji nijednog trenutka se nisam pokajao. Jeste, teško je, ali sve se savlada strpljenjem i marljivošću.

Objašnjava da se sa roditeljima i bratom, zahvaljujući društvenim mrežama, čuje svakodnevno, a viđaju se onda kada okolnosti to omoguće.

- Majka k'o majka, uvek pita kako mi je, da li mi nešto nedostaje, kakva je hrana, a oca i brata više zanima kako se snalazim, da li su teški predmeti. Oni dolaze redovno na svaku promociju nove klase pred Skupštinu Srbije, a i ja koristim svaki slobodan trenutak kako bih bio sa njima. Osim letnjeg i zimskog odmora, uglavnom su to praznici koje mogu da spojim sa vikendima, pa ih iznenadim u Beču - priča naš sagovornik.

Naravno, tamo ne propušta druženja sa svojim vršnjacima, a po pravilu, kad im otkrije šta studira, svakome izmami osmeh na licu.

- Pitaju je zašto sam odabrao vojsku umesto nekog posla u dijaspori. Interesuje ih i da li je teško studirati, kako je to biti deo vojnog sistema. Uspevam da im objasnim da to jeste težak fakultet, ali da ništa nije naporno ako volite, a ja sam zaista zavoleo ovaj poziv - zaključuje Bojan koji će već sledeće godine okačiti i prve oficirske oznake na revere i zatim dobiti prvu jedinicu u kojoj će imati prilike da pokaže sve ono što je marljivo učio, a želja mu je da njegov vojni poziv ima veze sa saobraćajem i transportom.

Atletičarka u uniformi

Majda Kozoder ima 22 godine, student je druge godine - logistika odbrane i rodom je iz Čačka. Rođeni brat njenog oca, Dimitrije, već tridesetak godina je na privremenom radu u Parizu.

Pošto nema decu, bratovljevu je uvek doživljavao kao svoju, a na vest da je Majda odlučila da postane oficir Vojske Srbije, kaže, nije bilo srećnijeg od njega.

- Kada je bilo primanje na Akademiju, to je zaista bilo neverovatno. Veoma se obradovao jer je čovek starog kova koji obožava vojsku i disciplinu. Dobro, jeste mu na početku bilo malo čudno što će umesto da unuk obuče uniformu to učiniti unuka, ali mu je bilo jako drago, pa se i dalje hvali svojom "oficirikom", mada sam još na Akademiji - priča Majda.

Ona se na ovaj poziv odlučila iz, kako kaže, racionalnih razloga. Odlično joj je išla škola, ali voli i atletiku.

- Na ovaj način sam spojila i želju za sticanjem akademskog znanja, ali i da nastavim da se bavim sportom. Na Akademiji se stalno organizuju neka sportska takmičenja gde aktivno učestvujem, pa me deka obavezno pozove i pita jesam li osvojila još neku zlatnu medalju. Takođe, zanima ga i kako se snalazim i da li mi je teško zato što sam devojka. Objasnila sam mu da su za uspeh potrebni samo volja, motivisanost i organizovanost da bi se sve uspešno sprovelo u delo. U krajnjem slučaju, moj drugi rođeni deda je čitav život proveo u vojsci, tako da sam i ja od malih nogu slušala o vojsci, ali i našoj herojskoj istoriji - veli ova buduća oficirka Vojske Srbije.

Viteški duh

I Aleksandar Komatina (20), rodom iz Raške, polaznik 140. klase Vojne akademije, kaže da je, kad je odabrao vojnički poziv, najponosniji u familiji bio je deda-ujak, brat njegove bake, Rado Milić. On više od tri decenije živi i radi u Holandiji, u Roterdamu. Tamo je stekao i penziju, pa, za razliku od ranijih godina, sada je mnogo češće u Srbiji.

- Ranije bi dolazio nekoliko puta godišnje ili kad bi odlazio na more u Crnu Goru, ali sada je sve češće u otadžbini, vuče ga nostalgija. Ima ukupno petoro unuka, i vidim da je ponosan na mene, valjda zato što u porodici nismo imali nijednog oficira - priča Aleksandar koji ipak nije imao prilike da poseti Holandiju.

- Nekoliko puta sam pravio planove, ali svaki put bi se te ideje u poslednjem momentu izjalovile. Ali, ne žalim se, biće prilike i za putovanja - veli ovaj mladić koji je o srpskoj hrabrosti slušao iz prve ruke.

Naime, njegov otac je bio aktivno vojno lice koje je sa hiljada drugih, junački branio otadžbinu tokom NATO agresije na SRJ 1999. godine.

- Vaspitan sam u tom našem, viteškom, vojničkom duhu i stvarno sam prezadovoljan što studiram na Vojnoj akademiji. Sve ono što sam očekivao ili priželjkivao, to mi se i ostvarilo. Na kraju ove godine pred sobom ću imati izbor da školovanje nastavim birajući između pet modula. Najverovatnije ću izabrati oklopne jedinice jer je to nešto što me je otpočetka privlačilo.
Mladi, lepi, pametni i pre svega posvećeni školovanju i želji da budu srpski oficiri, ovo su samo neki od kadeta Vojne akademije kojima se podjednako mogu dičiti i Srbija i naša dijaspora. Poželimo im uspeh u budućem školovanju, a zatim i profesionalnom angažmanu.