Dečanska hrisovulja: Dokument o izgradnji Visokih Dečana i manastirskom vlastelinstvu
Dečanska hrisovulјa, najpotpuniji dokumenat nastao u dvorskoj kancelariji Nemanjića, svedočanstvo je o srednjovekovnoj srpskoj državi i životu u njoj.
Na prvom mestu, to je svedočanstvo o podizanju srpskog manastira i o ulozi ktitora u formiranju velikog manastirskog dobra. Svaki podatak zabeležen u tekstu hrisovulјe osvetlјava daleko vreme o kome nema pouzdanijih podataka od onih koji su sačuvani u sličnim dokumentima.
Poreklo brojnih imena manastirskih lјudi pouzdano potvrđuje da je prostor nastanjivalo srpsko stanovništvo. Većina toponima je slovenskog porekla, nastali mnogo pre pisanja dečanske osnivačke darovnice, pa je većinu naselјa imenovao srpski živalј. Podaci u Dečanskoj Hrisovulji svedoče o društvenim odnosima i ekonomskim prilikama na manastirskom posedu, a to upućuje da je tako bilo i na drugim manastirskim imanjima za koja nisu sačuvane darovne povelјe. S obzirom na to da se u uvodnim i zaklјučnim delovima nalaze opisi istorijskih događaja, ovaj izvor ne može se zaobići ni kada je u pitanju politička istorija srednjovekovne Srbije. Jezik kojim je pisana ova hrisovulјa svedoči o diglosiji u srpskoj pismenosti srednjeg veka, ali i o stepenu obrazovanosti pisara i autora tekstova. Po broju i obimu zakonskih odredaba Dečanska hrisovulјa ide u red najpotpunijih izvora srpskog srednjovekovnog prava. Napisana je na pet metara dugom svitku, ukrašena ornamentima na početku, overena zlatnim kralјevim pečatom koji, nažalost, nije sačuvan do današnjih dana. Tako bogato i raskošno opremlјena, čuvana je u manastirskoj riznici kao izuzetna dragocenost i garancija za sigurnost manastirskih prava.
Osnivačka povelja Dečana
Za vreme podizanja manastira Dečana, 1330. godine kralј Stefan Uroš Treći izdao je Hrisovulјu kojom je utvrđen pravni položaj zadužbine i veličina poseda koji je tom prilikom bio priložen kralјevoj zadužbini. Bilo je dosta razloga da se osim prve verzije napišu još dve kako bi bila svima poznata svaka promena na manastirskom dobru. Pored mnogih dragocenosti u riznici manastira Dečana čuvane su vekovima sve tri verzije osnivačke kralјeve zlatopečatne darovnice, nastale u prvoj polovini četrnaestog veka. Mada u tekstu nije napisan datum pisanja hrisovulјe, nije teško odgonetnuti vreme njenog nastanka, jer je pri kraju rečeno da je pisana u vreme čuvene bitke kod Velbužda.
Hrisovulјa je tako napisana 1330. godine u obliku pergamentnog svitka 390 h 5200 mm u kralјevom domu u Porodimlјi, a to je neosporno bio vladarski dvor u Nerodimlјi u južnom delu Kosova. Pisana je ustavnim slovima, crnim mastilom, a inicijalna slova i kralјev potpis izvedeni su crvenom bojom. Ovako duga hrisovulјa napravlјena je od osam pergamenata prefinjene izrade. Gornji kraj je učvršćen tamnocrvenom kožom da bi se zaštitio početni deo pergamenta. U sredini vrha povelјe nalazi se ornament u obliku plavog kruga prečnika 58 mm oko kojeg se nalazi osam manjih krugova sa crvenim zvezdicama, pa je ukupni prečnik 137 mm.
Kao i u mnogim manastirskim darovnicama, uvodni deo je pisan visokim stilom srpskoslovenskog, tadašnjeg književnog jezika. Uvodni deo, arenga, ima teološki sadržaj. Tu je iskazan odnos vladara darodavca prema Bogu i veri, odnosno, kralјevo osećanje pobožnosti. Arenga zatim prelazi u ekspoziciju. Tu je vladar istakao razloge za odluku da podigne hram posvećen gospodu. Iza ovoga je intitulacija gde je naglašeno njegovo poreklo. Značajno mesto zauzima rodoslovno stablo u kome kralј darodavac ističe svoje slavne pretke koji su vladali srpskom zemlјom, na osnovu kojih proističe i njegovo pravo na srpski presto. On ovako predstavlјa svoje pretke:
Ktitorska freska Svetog Kralja Stefana
"Pomenuću Simeona Nemanju, prvog i svetog vladara, lјubitelјa otadžbine, prosvetitelјa srpskog i novog mirotočca i od njega rođenog sina od mladosti od Boga volјenog, svetog preosvećenog Savu, prvog srpskog arhiepiskopa, i brata njegovog po telu prvovenčanog kralјa Stefana i posle ovih sve naše roditelјe koji su od njih zablistali i koji su carovali na zemlјi, njima neka je večna uspomena. Od njihovog plemena sam i ja grešni i nedostojni rob Hristov, Stefan kralј i s Bogom samodržac svih srpskih i pomorskih zemalјa".
Posle isticanja prava na državu predaka data je autobiografska priča o teškoj sudbini u mladosti Stefana Dečanskog kada ga je otac oslepio i prognao iz zemlјe. Priča se srećno završava jer mu je milost božja vratila vid, dovela ga na presto predaka i dala pravo da dobije kralјevsku krunu 1322. godine, a njegov sin titulu mladog kralјa.
Za razliku od uvodnog dela, pisanog srpskoslovenskim jezikom, srednji deo hrisovulјe je na srpskom narodnom jeziku. Po ugledu na svoje prethodnike, osnivače drugih zadužbina, kralј darodavac je istakao da je hramu darovao knjige, krstove, sasude, kadionice i ikone pozlaćene i ukrašene biserom i dragim kamenjem. Zabeležio je da je služitelјima Božjeg doma dao krasne odežde, epitrahilјe, narukvice, stolnjake, zavese, felone i razne halјine. Istakao je da je dao i mnoga druga imanja za uspomenu na njega i njegovog sina, mladog kralјa, kao i za pomen njegovim roditelјima i praroditelјima.
Najveći deo prostora posvećen je popisima darovanih naselјa, njihovim međama i nekim stanovnicima koji su tu živeli i bili obavezni da rade za manastir. Tu su zabeležene i zakonske odredbe koje su regulisale život na manastirskom dobru, odnosno, određena su prava i obaveze manastirske uprave i podložnika koji su bili dužni da brinu o manstiru.
Poslednji deo povelјe, eshatokol, pisan je kao i početak, srpskoslovenskim jezikom. U ovom odelјku ispričano je o saboru na kome su odobreni i potvrđeni pomenuti darovi. Pored toga, tu je kazivanje o pobedi kralјeve vojske u boju kod Velbužda 28. jula 1330. godine.
Na samom kraju je kletva kojom se upozorava da će od Boga biti kažnjen svako ko razori nešto od onoga što je rečeno i zapisano u hrisovulјi. Ispod teksta je kralјev potpis urađen crvenom bojom: „Stefan Uroš Treći, po milosti Božjoj kralј svih srpskih i pomorskih zemalјa".
Ovu hrisovulјu je izdao sam Stefan Dečanski bez učešća mladog kralјa Dušana.
Podaci u njoj su od velikog značaja jer je pisana u vreme zidanja hrama i osnivanja velikog manastirskog poseda. Napisana na dugom svitku, ukrašena ornamentima na početku, na kraju je svakako bila overena zlatnim kralјevim pečatom koji, nažalost, nije sačuvan do današnjih dana. Tako bogato i raskošno opremlјena, čuvana je u manastirskoj riznici kao izuzetna dragocenost i garancija za sigurnost manastirskih prava.
Komplikovana struktura manastirskih poseda i lјudi koji su radili na tim posedima zahtevala je da se sačini još jedan primerak, podesniji za rukovanje i sa više značajnih podataka. Stoga je posle prve osnivačke hrisovulјe u svitku, nastala druga u obliku pergamentne knjige. Sve ono što je izostalo u prvom primerku, ili o čemu su nastale kasnije odluke zapisano je u ovoj knjizi. U prvoj verziji upisana su sela i njihove međe, a u drugoj su stanovnici tih sela i katuna koji su bili poreski obveznici. Ovaj prošireni prepis nalazio se u manastiru, o čemu svedoči zapis na prvoj strani „hrisovoul iže v domou pandokratora" hrisovulјa koja je u domu Pandokratora.
Ovaj primerak je takođe potvrđen potpisom kralјa Stefana Dečanskog. Međutim, iza tog potpisa sledi overa njegovog sina, tada kralјa Dušana. Postoji mogućnost da je ova verzija pisana za života kralјa Dečanskog, a da je dopuna napisana pošto je Dušan uzeo presto u avgustu 1331. godine i preuzeo na sebe brigu oko završetka manastira Dečana.
Treća verzija Dečanske hrisovulјe napisanaje posle maja 1343, a pre kraja decembra 1345. godine. Glavna dopuna i proširivanje u odnosu na prvu osnivačku povelјu sastoji se u tome što su popisani svi stanovnici sela i katuna kao i u drugoj verziji uz dosta drugih dopuna. Kako su godine prolazile, menjale su se prilike na posedu manastira Dečana. Da bi ovaj akt odražavao stvarno stanje na manastirskom dobru, bilo je neophodno stari sadržaj prilagođavati novom stanju, dakle, beležiti sve nove promene. To je osnovni razlog što se pristupilo izradi nove verzije hrisovulјe, koja bi po svome sadržaju bila potpuna. Tako je urađena dopuna druge verzije, sačinjena preciznije, svakako zaslugom grupe lјudi koji su dobro poznavali prilike, granice i stanovnike prostranog dečanskog vlastelinstva. Nova hrisovulјa je napisana u obliku rukopisne knjige na pergamentu, kaligrafski čitkim ustavnim slovima, crnim mastilom koje do današnjih dana nije izbledelo. Inicijalna slova su crvena, a takođe i potpisi kralјeva.
Na osnovu sačuvanih primeraka hrisovulјe turski sultani su manastiru potvrđivali privilegije i kažnjavali one koji su hteli od manastira Dečana uzimati danak.
Između ovih verzija postoje neke male razlike u jeziku i pravopisu. Međutim, sve su one pisane mlađim raškim pravopisom.
Zapis Franjevca Vita Čuča iz Kotora, protomajstora Dečana, na staroj ćirilici, iznad južnog ulaza u Dečansku crkvu. U zapisu se pominju imena oba kralјa - Stefana Uroša Trećeg Dečanskog i njegovog sina Stefana Četvrtog Dušana. Osim toga, zapisao je da je crkva, posvećena Hristu Pantokratoru, građena osam godina, a završena 1335. (6843.).
Sve tri verzije sjajno osvetlјavaju i druge prilike u srednjovekovnoj Srbiji, jer brojem podataka prevazilaze sve poznate isprave slične vrste iz vremena vladavine potomaka Stefana Nemanje. One daju pouzdane dokaze o veličini i prostiranju manastirskog vlastelinstva, koje je činilo geografsku celinu od reke Belog Drima u metohijsko-prizrenskoj kotlini do Komova na današnjoj crnogorskoj granici i od Peći do reke Valbone u Albaniji. Tačnije rečeno, oblast u slivu Lima može se nazvati severozapadnom oblašću, a oblast u slivu Drima jugoistočnom. Jugoistočna oblast može se podeliti na dve zone. Prva, s većim brojem naselјa može se nazvati metohijskom, a prostire se u slivu Belog Drima. To je bilo kontinuirano manastirsko zemlјište, ali je bilo i nekih odvojenih poseda. Drugu, altinsku, koja je zauzimala veliki prostor u današnjoj severoistočnoj Albaniji, ali sa manje naselјa nego u prvoj zoni, činio je deo starog Altina, u slivu reke Valbone, pritoke Velikog Drima. Centralno mesto bio je manastir Visoki Dečani, zadužbina Stefana Dečanskog, u podnožju planine Bogićevice i Đeravice, na samoj obali reke Bistrice. Drugi deo naselјa bio je izvan Metohije i sliva Belog Drima. Ta naselјa su se nalazila u gornjem i srednjem Polimlјu. Manji broj naselјa nalazio se u kosovskoj Drenici, Potarju i Zeti. Na tom prostoru bila su sela i katuni u kojima su popisani stanovnici koji su u to vreme živeli na manastirskom dobru.
Kao i cela srpska srednjovekovna država u to vreme, Dečansko vlastelinstvo bilo ratarsko-stočarsko, sa malim brojem zanatlija i drugih staleških kategorija. Na njemu je bilo 2097 ratarskih kuća, računajući tu popove i majstore, 69 kuća sokalnika i 266 vlaških porodica.
U nauci se često postavlјa pitanje, s obzirom na dostignuća u srednjovekovnoj umetnosti i graditelјstvu, da li su samo strani ili i domaći majstori realizovali zamisli i zahteve darodavca prilikom podizanja velikih zadužbina.
Jedan od odgovora nalazi se već u tekstu druge i treće verzije Dečanske hrisovulјe. To je kazivanje o delatnosti protomajstora i njegove porodice. Kralј lično je znao za njihov rad i njihovo značajno mesto među graditelјima toga vremena i o tome saopštava: „Ja, kralј, utvrdih da je protomajstor Georgije s braćom Dobroslavom i Nikolom radio i ukrašavao po mnogim crkvama u srpskoj zemlјi, i još po volјi Božjoj u domu Pandokratora sazidaše trpezariju i pirg nad portom i oko crkve i u gradu mnoge podvige učiniše". Ime jednog od majstora Dobroslav je srpsko i potvrđuje njihovo poreklo.
Po broju i obimu zakonskih odredaba Dečanska hrisovulјa ide u red najpotpunijih izvora srpskog srednjovekovnog prava. Dato je dosta pravnih odredaba za sve kategorije stanovništva zadužene za održavanje manastira i njegovog dobra.
Ove isprave odlikuju se bogatstvom pravne i ekonomske terminologije, što znači da su u prvoj polovini četrnaestog veka ovi terminološki sistemi bili izgrađeni. Najbrojniji su termini poreklom iz srpskog narodnog i književnog jezika. Malo je pozajmlјenica iz jezika susednih naroda, što pokazuje da se srpska pravna i ekonomska terminologija uglavnom samostalno razvijala.
Najveći deo teksta druge i treće verzije čine popisi imanja i lјudi na tim imanjima. U svetu je malo starih izvora u kojima je sačuvano tako mnogo onomastičkih podataka. Ovde je zabeleženo više od trinaest hilјada onomastičkih podataka. Na osnovu njihove analize došlo se do veoma važnih zaklјučaka. Poreklo imena pomaže da se utvrdi struktura stanovništva ove oblasti. Da bi slika bila jasna, urađen je uporedni pregled porekla imena za svako naselјe po prvom popisu sačinjenom u drugoj verziji i po drugom popisu sačinjenom u trećoj verziji hrisovulјe. Poređena su tri sloja imena: slovenska (slov.), hrišćanska (hrišć.) i ostala (ost.). Tabelu pogledajte OVDE.
Iz podataka u navedenoj tabeli jasno se vidi da je u velikom broju naselјa u svim zonama živelo stanovništvo koje je imalo oko 90% srpskih imena slovenskog porekla. Tako visok procenat svedoči da su naselјa bila nastanjena srpskim živlјem. Iz celovite slike izdvajaju se katun Arbanasa, selo Greva u Altinu i Kuševo u Zeti. Struktura onomastičke slike Greve i Kuševa slična je strukturi imena u katunu Arbanasa. Po svom poreklu imena u ova tri naselјa znatno se razlikuju od imena u selima i vlaškim katunima. To je dokaz da su ova dva sela imala isti etnički sastav kao katun Arbanasa.
Pokazalo se da u vlaškim katunima preovlađuju imena slovenskog porekla, ali je u proseku njihov procenat nešto niži nego u zemlјoradničkim naselјima. To pokazuje da su se stanovnici katuna ipak razlikovali od stanovnika sela. Žitelјi katuna imali su u proseku 80% slovenskih imena, a to govori da je starosedelački vlaški živalј bio pomešan sa srpskim i u velikoj meri slaviziran.
Loza Nemanjića
Vladarska imena pripadaju ovde kući Nemanjića. Mada je njihov broj ograničen, ipak se može zapaziti da su neka od njih bila nepoznata običnom narodu, a neka su pripadala grupi najrasprostranjenijih narodnih imena. Ime osnivača dinastije Nemanja nije nosio ni jedan stanovnik Dečanskog vlastelinstva, dok ime Nemanjinog unuka Radoslava pripada grupi najčešćih imena ove oblasti. Ime Uroš takođe nije bilo poznato, iako je na dvoru bilo popularno, te su stoga mnogi mislili da je u pitanju titularno ime.
Iz prikazane tabele se jasno vidi da su sliku imena slovenskog porekla narušila imena koja su došla pod uticajem hrišćanstva. Ta grupa imena nije bila naročito brojna niti raznovrsna. Najčešća su bila: Mihailo, Nikola, Đurađ, Dmitar, Stepan.
Pored ove dve kategorije postojala je grupa navedena kao „ostala". To je sloj sačinjen od romanskih, albanskih i drugih imena nepoznatog ili nesigurnog porekla. Romanska imena pokazuju da su Vlasi kao etnička kategorija dali stanovnicima srpskih sela nešto od svoga onomastikona, ali da je ipak najviše sačuvano u vlaškim katunima. Mali broj albanskih imena pokazuje da je na ovom prostoru bilo malo Arbanasa.
Najčešće su pored imena beleženi patronimi. Analiza je pokazala da su patronimi u većini bili slovenskog iorekla i da su zabeleženi u srpskim naselјima. Patronim je kao druga determinacija poticao iz praslovenske zajednice, dakle, bio je to nasleđen i utvrđen način bližeg određivanja. Patronimi su građeni pomoću sufiksa -ić, -ović, -ević. U Arbanaškom katunu i selima Grevi i Kuševu nema ni jednog slovenskog patronima sa sufiksom -ić. To pokazuje da je albanski živalј imao svoju posebnu formulu za imenovanje koja se razlikovala od slovenske.
U poređenju s imenima i patronimima toponimi predstavlјaju najstariji onomastički sloj. U Dečanskoj hrisovulјi zabeleženo je oko pet stotina toponima.
Više od 50% su toponimi poreklom iz srpskog jezika. To preovladavanje toponima slovenskog porekla svedoči da su Srbi prilikom naselјavanja ovih oblasti naišli na prazne prostore koje su imenovali terminima iz svoga jezika.
Kada se pogledaju imena, patronimi i toponimi ove oblasti, zabeleženi u Dečanskoj hrisovulјi, jasno se vidi da je pre zidanja manastira tu bio stabilan srpski živalј. U toponimima je sačuvan niz starih slovenskih imena koja nisu zabeležena među imenima lјudi koji su živeli na tom prostoru početkom četrnaestog veka. Ima imena u toponimima koja nisu zabeležena na celom južnoslovenskom prostoru, a njihovo postojanje je posvedočeno u istorijskim izvorima drugih slovenskih naroda. Ako su stara opšteslovenska imena sačuvana u toponimima, to bi značilo da su slovenska plemena, iz kojih su se izdvojili Srbi, mnogo vekova pre podizanja manastira Dečani naselila ove prostore.
Samo je jedan toponim albanskog porekla, a to kazuje da ni pre četrnaestog veka ovde nije bilo albanskog stanovništva.
Dosta je toponima nepoznate etimologije. Tu se kriju koreni starijih balkanskih jezika, a mnogi od njih će svakako ostati nerasvetlјeni zbog glasovnih promena koje su prekrile prvobitni lik toponima, ili je te toponime stvarao narod koji je nestao, a o njegovom jeziku ne zna se danas dovolјno. Na osnovu onomastičkih podataka iz Dečanske hrisovulјe jasno se vidi da je i pre zidanja manastira tu bio stabilan srpski živalј, a tako je svakako bilo i u vreme Svetoga Save. O tome svedoči njegova želјa da u ovom kraju podigne hram za svoje sunarodnike. Ktitor Dečana je od svih predaka najviše poštovao Svetoga Savu pa se trudio da posle više od jednog veka sledi njegov put. U hrisovulјi o tome piše: „Između svih ovih veličam i slavim preosvećenog i blaženog Savu koji se više od svih trudio oko svetih božjih zapovesti... On i ovde u ovom mestu koje se zove Dečani u Zatrnavskoj župi, našavši mesto krasno i pogodno za podizanje božjeg doma, obeleži ga i potom blagoslovi svojim svetim rukama da ovo mesto bude svetilište.“
Karta vlastelinstva manastira Dečani 1330. godine
U ovde priloženoj karti nalaze se toponimi koji su zabeleženi u vreme podizanja manastira, dakle 1330. godine.
Pored karte nalazi se spisak na karti ubeleženih naziva mesta, a pored njih je savremeni naziv koji omogućava da se sagleda šta je od srednjovekovne toponimije ostalo do danas. Neki od njih su se sačuvali u srednjovekovnom obliku, ali su neki znatno transformisani, naročito u albanskom izgovoru. Ako se pogleda broj 56 vidi se da je srednjovekovni naziv mesta Unjemir. On vodi poreklo od praslovenskog imena Unjemir, koje je posvedočeno i u drugim slovenskim jezicima. Pored njega je dat savremeni naziv Ujmir. Albanci su ga preoblikovali u novi naziv koji u prevodu na srpski jezik znači „dobra voda“. Mnogi nazivi su se sačuvali do danas kao: Velika, Vrmoša, Dečani, Kruševac, Resnik, Trnava, Čabić.
