Memoari poslednjeg kralja Jugoslavije (10): Od nade do očaja
Iz alarmantnih izveštaja Dragoslava Mihailovića izbijale su vesti da ih Titovi partizani u Crnoj Gori i Hercegovini napadaju s leđa dok se on bori sa neprijateljem. Mihailović je više puta zahtevao od naše vlade da interveniše kod Rusa kako bi oni uticali na jugoslovenske komuniste da sarađuju sa četnicima u teškoj borbi protiv Nemaca i ustaša.
Ninčić, naš ministar spoljnih poslova, svojski se zalagao za pomoć kod sovjetskog ambasadora u Londonu Bogomolova i našeg ambasadora u Moskvi, ali Rusi su smatrali da ne mogu ništa da učine u toj situaciji. Izjavili su da nemaju kontakt sa jugoslovenskim komunistima i da ne žele da se mešaju u jugoslovenske unutrašnje stvari. Bila je to očigledna neistina. Svi su znali da najmoćnija radio-propaganda u korist Tita i njegovih partizana, emitovana na radiju Slobodna Jugoslavija, dolazi iz Tbilisija u Gruziji.
Ruska zona uticaja
Prvog decembra (1942), na godišnjicu osnivanja Jugoslavije - ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca - obratio sam se preko radija svom narodu. Bio sam zadovoljan što posle prvih vidljivih znakova savezničke pobede mogu da govorim o boljim izgledima, ali i tužan zbog sve većih teškoća u svojoj zemlji. O tome sam rekao: "Posle okupacije Jugoslavije, našu zemlju su zadesili događaji koji su uzdrmali veru u zajedničku državu. Veru u zajednički život Srba, Hrvata i Slovenaca nije ugrozio spoljni neprijatelj, već su je poljuljali pokolji srpskog naroda koji se vrše u Pavelićevoj državi. Želim da uverim sav svoj narod da će prolivanje krvi nevinih biti primereno kažnjeno. Koliko god da su naredbodavci tih pokolja brojni ili ostrašćeni, ti ljudi moraju biti privedeni pravdi. Jugoslovenska država će oživeti kao celina jer je to bitan uslov za opstanak i trajne interese svih nas - Srba, Hrvata i Slovenaca, kao i za mirnu budućnost Evrope."
Početkom 1943. razvoj događaja na ratnim frontovima oživeo je naše nade u konačnu pobedu Saveznika. Romel je bio poražen u Africi. U Rusiji su Nemci potučeni kod Staljingrada, Saveznici su se masovno iskrcavali na Siciliji i u ostalim delovima Italije. Balkan je još jednom priznat kao ključni region. Međutim, bez prethodnog znanja moje vlade, u maju 1943. kod Tita je otišla jedna britanska misija na čelu sa kapetanom Dikinom, a zatim se u septembru još jedna misija pod brigadirom Maklejnom pridružila partizanskom vođi...
Tajno nemačko oružje
U to vreme moja vlada je primila telegram od generala Mihailovića u kome je on izvestio da je zarobio nemačku transportnu kolonu i da je među zarobljenicima nemački naučnik koji mu je dao kompletne detalje o tajnom oružju F1. Tvrdio je da će Nemci upotrebiti tu "leteću bombu" na mlazni pogon sa propelerom protiv Britanije početkom 1944. Poruka je prevedena i predata britanskom Ministarstvu rata, ali mi više ništa o tome nismo čuli, niti su nam zatražene bilo kakve dalje informacije.
Smatrao sam da je iskrcavanje saveznika u Jugoslaviji sasvim izvesno. Predložili su mi da se vlada i ja prebacimo u Kairo i meni je to izgledalo kao prvi korak povratku u zemlju. Osećao sam da je došlo vreme za akciju. Ali, avaj! Tada nisam znao da će mi zbog sve većeg oslanjanja saveznika na rusku snagu i Ruzveltove dosledne volje da Balkan bude "ruska zona uticaja" ruke biti vezane više nego ikad, da me čekaju razočaranja, nemoć, pa čak i tragedija. U međuvremenu su se nastavili problemi s mojom vladom. Pošto je januaru 1942. došao na čelo vlade, (Slobodan) Jovanović je sa svojim kabinetom nailazio na teškoće u određivanju glavnih tačaka svoje buduće politike.
Hrvati su insistirali da glavno pitanje bude Srpsko-hrvatski sporazum iz avgusta 1939, po kome se dve banovine (devet regija na koje je moj otac administrativno podelio Jugoslaviju 1929) spajaju u Banovinu Hrvatsku, autonomnu oblast s velikom autonomijom, na čijoj je teritoriji živela gotovo trećina stanovništva zemlje. Srbi su pristali na to pod uslovom da Hrvati osude ustaška ubistva Srba i muslimana u Hrvatskoj. Hrvati, a posebno doktor Šubašić koji je doputovao iz Sjedinjenih Država u London upravo da bi razgovarao o ovoj tački, insistirali su da se Banovini Hrvatskoj odobri poseban budžet za 1943. i za 1940/41.
Srbi su se suprotstavili zato što je veći deo budžeta pripao vojsci cele Jugoslavije te nije bilo potrebe za odvojenim budžetom za Hrvatsku. Hrvatski zahtev za budžetom zasnivao se na činjenici da će time Banovina Hrvatska ponovo biti zvanično priznata, mada je Simovićeva vlada u Jerusalimu to već bila potvrdila. Neslaganje u ovim tačkama prouzrokovalo je novu krizu vlade... Hrvati su činili sve da smene Jovanovića sa mesta predsednika vlade i kako je situacija bivala sve gora, morao sam da razgovaram sa Jovanovićem, koji se složio sa mnom da je njegov položaj izuzetno težak. Usmeno je podneo ostavku, a pismeno je to učinio u proleće 1943. Bilo mi je žao što odlazi, jer smo uvek veoma prijateljski sarađivali...
Nepoželjni u Britaniji
Na početku svog mandata, (novi) premijer Trifunović, ministar spoljnih poslova Milan Grol, potpredsednik doktor Juraj Krnjević i general Petar Živković - predstavnik ministra vojske Mihailovića u vladi, pozvani su kod Idna, koji ih je obavestio da se bliži velika ofanziva i da se vrše pripreme za iskrcavanje na Jadranu. Rekao je da jugoslovenska vlada treba da razmotri pitanje prebacivanja u Kairo, kao što je to grčka vlada već učinila. Predstavnici naše vlade želeli su detaljno da razmotre sve aspekte te informacije, ali je Idn prekinuo njihova pitanja i jednostavno upitao: "Kad možete biti spremni da odete iz Britanije?" Smatrao je da je mesec dana dovoljno za pripremu.
Hrvati okreću leđa
Dugo sam planirao da se prebacim u Kairo, kako bismo i vlada i ja mogli da budemo delotvorniji i bio sam oduševljen ovim vestima. Osećao sam da trenutak oslobođenja naše zemlje ne može biti daleko. Pad Trifunovićeve vlade nesumnjivo je izazvao doktor Juraj Krnjević, čiji je cilj bio da, tesno sarađujući sa britanskom obaveštajnom službom, sastavi vladu koja će jednoglasno oduzeti mandat Mihailoviću. Održana je sednica vlade na koju doktor Krnjević nije došao. Doktor Šutej je pročitao njegovo pismo u kome je on izvestio da ne namerava da prisustvuje bilo kom zasedanju vlade sve dok se pitanje Banovine pravilno ne razmotri. Premijer Trifunović ga je posetio i direktno ga upitao: "Da li ćete poći s nama u Kairo?" I Krnjevićev odgovor je bio direktan: "Sve dok hrvatsko pitanje ostaje nerešeno mi Hrvati ostajemo ovde kao posmatrači vlade."
