Memoari poslednjeg kralja Jugoslavije (9): U Linkolnovom krevetu
Krajem maja 1942. primio sam poziv da odem u zvaničnu posetu (američkom) predsedniku Ruzveltu. To su bile dobre vesti jer sam već neko vreme tražio da pođem na taj put. Sa mnom je pošao doktor Momčilo Ninčić, ministar inostranih poslova.
Trojni sastanak
Te noći je u Beloj kući priređena impresivna večera na kojoj smo upoznali mnoge američke zvaničnike... Predsednik je pozdravio jugoslovenski narod i njegovu vitešku borbu protiv agresora i okupacionih snaga, borbu za koju su se opredelili sledeći svoju tradiciju, u vreme kad se dižu snage koje ugrožavaju slobodu i pravdu...
Izjavio sam da veze između naše dve zemlje postaju sve jače i da osećam da će one igrati ulogu u postizanju konačne pobede ujedinjenih naroda i u održavanju mira posle rata.
Posle večere Ninčić i ja smo se povukli u predsednikovu privatnu radnu sobu. Naš razgovor te večeri uglavnom se odnosio na to koliko Sjedinjene Države mogu da pomognu Jugoslaviji, slanjem opreme (Dragoslavu) Mihailoviću i njegovim četnicima.
Ruzvelt je ukazao na to da je u ovom trenutku pod velikim pritiskom: Tobruk je pao, a Okinlekova vojska se povlačila. Čerčil ga je ubeđivao da pošalje svaki raspoloživi tenk na Bliski istok da bi zaustavio napredovanje sila Osovine ka Sueckom kanalu.
Međutim, predsednik je naglasio da gaji simpatije prema jugoslovenskim rodoljubima i obećao da će učiniti sve da se pošalju bombarderi velikog dometa kako bi se dostavila hrana i oprema mojoj zemlji...
U toku razgovora, dok sam se ja zalagao za Jugoslaviju, ušao je Čerčil i smestio se u uglu držeći cigaru. Čerčilova glavna briga, kako me je predsednik obavestio, bili su tenkovi za severnoafrički front i pošto je hteo da potkrepi svoje stavove, držao je predavanja po američkim centrima za obuku.
Rekao je da je impresioniran onim što je video, ali je imao izvesnih primedbi u vezi sa terenskim radom i taktičkim pristupom ratovanju, za koji je smatrao da je dosta zastareo i da ga treba izmeniti.
Kazao je i da je napor usmeren na kolone za snabdevanje nesrazmerno velik. Čerčil i Ruzvelt su u to vreme blisko sarađivali, ali je ovo za njih bila jedinstvena prilika da budu "utroje" sa predstavnikom strane sile kao što sam bio ja, i diskusija se neizbežno vratila na jugoslovenske probleme.
Bilo je 2.30 kada sam legao u Linkolnov krevet.
Veoma mi se svidela američka neusiljenost u razgovoru, njihova radoznalost i ljubaznost. Utvrdio sam isto tako da su izuzetno voljni da pomognu mojoj zemlji: uspeo sam da se dogovorim sa Crvenim krstom da pošalje pomoć jugoslovenskim ratnim zarobljenicima u Nemačkoj, na osnovu Zakona o zajmu i najmu.
Još važnije, sastao sam se sa generalom Bilom Donovanom, jer me je predsednik savetovao da s njim razgovaram o pitanju pomoći Mihailoviću.
Uverio me je da će pomoć krenuti čim na Bliskom istoku bude dovoljno bombardera velikog dometa koji omogućavaju da se ona dostavi. Bio sam srećan što je već izdao naređenje da se štampaju na srpskom uputstva koja se izbacuju iz aviona zajedno s paketima sa hranom i oružjem. General Donovan je opisao jugoslovenski pokret kao glavnu snagu otpora u Evropi, i rekao da će Americi biti čast što će mu pomoći koliko god može.
Najzad sam zbilja nešto postigao... Na sredini svog proputovanja po Americi tokom kojeg sam obilazio univerzitete, fabrike oružja, koledže za vojnu obuku, itd. otišao sam u trodnevnu posetu Kanadi.
U Montreal sam stigao 10. jula i dok sam tamo petnaest minuta čekao voz kojim je trebalo da otputujem u Otavu, sastao sam se sa delegacijom Kanađana jugoslovenskog porekla, koje je predvodio Vladimir Vukmirović, jugoslovenski generalni konzul.
Srdačan ispraćaj
Kad sam se vratio u Vašington, zajedno sa ambasadorom Fotićem, poslednji put sam posetio predsednika Ruzvelta da mu zahvalim na velikodušnom gostoprimstvu.
Još jednom smo razmotrili problem pomoći Mihailoviću, a on me je opet uveravao da će se postarati da se oružje i municija, hrana i odeća pošalju u Jugoslaviju čim bude bilo sredstava.
Kada sam u julu 1942. izlazio iz Bele kuće u Vašingtonu, posle savetovanja sa predsednikom Ruzveltom i visokim zvaničnicima američke administracije i vojnih snaga, svi su me srdačno ispratili.
U našim razgovorima nije bilo nikakvih naznaka o nesrećnom preokretu u odnosima sa Amerikancima do kojih će uskoro doći.
Veseli predsednik
Prvi utisak koji sam stekao o predsedniku Ruzveltu bilo je njegovo srdačno i neusiljeno nastojanje da stvori prijatnu prijateljsku atmosferu. To nije bio samo izraz diplomatskog ponašanja, budući da je bio jednako ljubazan i prema svom batleru kao i prema svima ostalima. Uživao je u svojim čuvenim koktel zabavama, sam je mešao pića, i tvrdio da je u tim prilikama ne samo postigao mnoge sporazume već je i saznao razne informacije. Imao je britak smisao za humor i njegove šale su uveseljavale društvo, kojem sam ja bio prevodilac njemu i prilično ogluvelom Ninčiću. Ninčić je govorio samo francuski, a predsednik nije znao dovoljno dobro taj jezik da bi na njemu vodio razgovor.
Zajedničko saopštenje
Posle mog odlaska iz Bele kuće, 24. jula je izdato zajedničko saopštenje o američko-jugoslovenskim odnosima.
U njemu je bio sledeći pasus: "Postigli smo potpunu saglasnost kad je reč o osnovnom principu da će oba naroda svim sredstvima nastaviti da energično vode rat, da ćemo po uzoru na velika postignuća generala Mihailovića i njegovih hrabrih ljudi i na njihovu spontanu i nesebičnu želju za pobedom zajednički nastojati da obezbedimo sva moguća sredstva za pobedu nad neprijateljem sva tri naroda. U ovim razgovorima kojima je prisustvovao doktor Ninčić, ministar spoljnih poslova jugoslovenske kraljevske vlade, posvećena je pažnja načelima kojima naše zemlje treba da se rukovode u uspostavljanju trajnog i naprednog mira u skladu s primenom deklaracije Lige naroda i principa Atlantske povelje. Shodno tome, jugoslovenski ministar inostranih poslova i državni sekretar danas su u ime svojih vlada potpisali sporazum o uzajamnoj pomoći u daljem ratovanju, ulažući svoje materijalne i duhovne napore da bi se postigla zajednička pobeda."
