"Rasejani" Euleks ponižava žrtve
Udruženje novinara Srbije nedavno je otkrilo još jedno ubistvo novinara na Kosovu, komentatora RTV Priština Krista Gegaja, koji je nastradao u Istoku, septembra 1999.
Njegovo ime do sada nije se nalazilo ni u jednoj evidenciji stradalih novinara, a broj ubijenih i kidnapovanih novinara i medijskih radnika tokom i nakon ratnih dešavanja na KiM popeo se na 14.
Ni za jedan od tih tragičnih slučajeva nema odgovornih. Istraživanje je praktično dokazalo ono na šta godinama ukazuju porodice žrtava.
Gordana Đikanović, član Udruženja porodica kosmetskih stradalnika i novinarka koja godinama piše o stradanju Srba na KiM, kaže da je njihov prevashodni cilj bio da uspostave kontakt sa međunarodnim misijama na KiM, "kako bi ih naterali da rade svoj posao vezano za pronalaženje nestalih, saznavanje istine o njihovim stradanjima, procesuiranje zločina nad nevinim srpskim civilima".
Nemušta objašnjenja
- Uspeli smo da se sastanemo sa gotovo svim šefovima tih misija i uspostavimo saradnju sa direktno zaduženima za rešavanje ovih problema. Od njih smo dobili obrasce koje su članovi porodica popunjavali nebrojeno puta i dostavljali im sa traženom dokumentacijom izdatom od Kfora, Unmika ili Međunarodnog komiteta Crvenog krsta u vreme kidnapovanja ili ubistva nesrećnih Srba i nealbanaca. Svaki novi šef jedinice za istragu ratnih zločina, za sudsku medicinu ili Savetodavne komisije Unmika i Euleksa (a mnogima je mandat trajao samo šest meseci), tražio je da porodice stradalih ponovo popunjavaju iste formulare, tvrdeći da oni od svog prethodnika nisu dobili nikakvu dokumentaciju vezano za slučajeve kidnapovanja i ubistava - kaže Gordana Đikanović.
Ona ističe da su "kompletnu dokumentaciju, često sa ličnim svedočenjima i navođenjem imena izvršilaca zločina, porodice nebrojeno puta predavale srpskom Tužilaštvu za ratne zločine, Unmikovim i Euleksovim tužiocima".
- Nikada nismo poverovali u objašnjenje da dokumentacije nema, jer je nisu zatekli preuzimajući dužnost. Ako su papiri o stradanjima kosmetskih Srba i nealbanaca netragom nestajali, jedini bi zaključak bio da su dokazi o zločinima albanskih terorista smišljeno, konstantno sakrivani ili čak uništavani, kako bi bili zataškani. Od svega je najlicemernije kada danas, posle desetina puta iznova popunjenih obrazaca i dokumentovanja zločina, svi ti od kojih porodice kosmetskih stradalnika očekuju i traže pravdu i za srpske žrtve, bezočno zahtevaju nove "kredibilne" podatke, pokušavajući da sakriju svoj nerad i nesposobnost ili, možda, solidarisanje sa onima koji su zločine naredili ili počinili - navodi naša sagovornica.
U serijalu istraživačkih tekstova Udruženje novinara Srbije je došlo i do saznanja da je samo jedno od tih ubistava, novinara i prevodioca Aleksandra Simovića Sime, Euleks istraživao kao ratni zločin.
Kome smeta ploča
Budimir Ničić, predsednik Udruženja novinara Srbije na KiM, konstatuje da "iako na prvi pogled možda deluje da se ništa ne dešava i da malo koga to zanima, ipak se nešto i promenilo proteklih meseci i godina":
- Mada još nijedan od 14 slučajeva nije rešen, rekao bih da i tu postoji nekakav pomak jer je recimo Euleks, čiji je između ostalog to i posao, do pre dve godine imao samo jedan registrovani slučaj kada su ubijeni i nestali novinari u pitanju. Danas Euleks raspolaže podacima o skoro svim slučajevima. Dakle, i pored toga što po tom pitanju još nema konkretnih rezultata može se reći da se nešto pomerilo sa mrtve tačke.
UNS je godinama unazad inicijator postavljanja spomen-ploče u blizini Velike Hoče, gde su pre 19 godina nestali novinari Đuro Slavuj i Ranko Perenić.
- Tablu na kojoj piše da su na tom mestu nestale naše kolege Slavuj i Perenić postavljamo od 2012. između Velike Hoče i Zočišta, na mestu gde su oni poslednji put viđeni 21. avgusta 1998. U poslednjih pet godina pet puta nam neko tu tablu ruši i odnosi. Pre deset meseci šesti put smo je postavili i za sada je još na svom mestu.
Do danas nismo saznali ko nam je rušio i odnosio te ploče. Sve te slučajeve smo prijavili policiji i tek smo prvi put pre oko dva meseca iz tužilaštva u Đakovici dobili odluku da se odbacuje slučaj protiv NN lica zbog nedostatka dokaza - ističe Ničić.
Kada je reč o bezbednosti predstavnika sedme sile na Kosovu danas, Ničić dodaje da situacija "nije ni bolja ni lošija u odnosu na region, pa i svet možda".
- Na Kosovu je problem što zapravo mnogi slučajevi ostaju nerešeni i što novinari nemaju poseban status u, recimo, krivičnom zakonu gde bi se nasrtaj na njih tretirao kao napad na nekog ko radi posao od javnog značaja.
Kada je reč o atacima na novinare, naš sagovornik podvlači da je u poslednje četiri godine bilo desetak napada, fizičkih i oružanih, na srpske novinare i njihovu imovinu, a da je veoma mali broj rešen.
- Što se srpskih novinara i medija tiče, meni je poznat samo jedan slučaj koji je dobio sudski epilog, a to je napad na naše kolege iz TV Puls u Šilovu tokom izbora 2013. u Pasjanu kada su pretučeni snimatelj i novinar i uništena im je kamera. Dvojica napadača su osuđena na po tri meseca zatvora i 200 evra novčano.
Diskriminacija na delu
Kao predsednik Udruženja novinara Srbije na KiM, Budimir Ničić, nedavno je na jednoj konferenciji bio diskriminisan, i to od strane kosovskog tužioca koji je u potpunosti ignorisao njegovo prisustvo, iako je sedeo na metar od njega.
Razlog je što se tužiocu nije dopalo ime organizacije.
- Nakon moje reakcije da se radi o diskriminaciji, pojasnio je da je nema, već da postoji problem sa nazivom udruženja jer "ne zna da li je reč o udruženju novinara iz Srbije ili udruženju srpskih novinara sa Kosova, kao i da mora da poštuje institucionalnu hijerarhiju i instituciju u kojoj radi". Na kraju je sve razjašnjeno i mislim da je problem prevaziđen. To jeste bila diskriminacija i nije ništa novo da Srbi na Kosovu često budu diskriminisani, ali još je veći problem ako to prihvatimo kao nekakvu realnost, ćutimo i trpimo. Srpski političari su u najvećoj meri doprineli tome, jer zbog svojih ličnih i partijskih interesa retko dižu glas protiv takvih slučajeva i to polako, nažalost, postaje "normalan" deo svakodnevnog života Srba - ističe Budimir Ničić.
Mediji pred gašenjem
O budućnosti srpskog novinarstva na KiM u ovakvoj situaciji Budimir Ničić ističe da je uglavnom reč o "privatnim medijima koji su svih ovih godina bukvalno prepušteni sami sebi".
- Priština, ali ni Beograd ne pokazuju nikakvo interesovanje za njihove probleme. Srpske medije u životu još održava projektno finansiranje od strane uglavnom međunarodnih organizacija i institucija. Ti fondovi su iz godine u godinu sve manji i ako se nešto institucionalno ne promeni u načinu finansiranja tih medija, njihova budućnost je potpuno izvesna. Ugasiće se.
