Reporter "Vesti" sa Srbima u Peći i Klini (3): Krstiće niko ne priznaje
Borislav Krstić srdačno je izleteo iz dvorišta da upozori na rupe na putu i pokaže pravac do kuće. Skromna, ali obnovljena kuća, koja se kao i sve povratničke prepoznaje po tome što u nju nisu ugrađene cigle, već jeftiniji blokovi, što nikada nema izolacije niti je omalterisana, jeste dom za njegovu petočlanu porodicu koja se skućila podno Prokletija. U poređenju izgleda daleko lepše, ako pogled skrene na do temelja srušeni original iz koga je poniklo drveće i korov.
Borislav (34) je rođen u Novom Pazaru, a odrastao je i ceo život proveo u Velikoj Hoči. I nikada nije zatražio kosovska dokumenta. Kada je došlo vreme za ženidbu, prošetao se do Skadra, gde mu je oko zapala Albanka Edmonda. I tako su Matej, Andrej i Andrijana, deca porodice Krstić rođena su Prizrenu, Orahovcu i Peći, na šta su roditelji posebno ponosni.
- Ceo život sam bio u Velikoj Hoči, a onda sam počeo da radim u manastiru Visoki Dečani. Zbog velikog puta prešao sam u Ljevošu da radim da bi mi bilo bliže, a onda sam počeo da radim u Pećkoj patrijaršiji. Sada se bavim kozama i poljoprivredom.
Ni dodatka, ni knjižice
- Zbog situacije u kojoj smo se našli deca nemaju pravo na dodatak, niti mi možemo da ostvarimo pravu na neku vrstu socijalne pomoć. Međutim, najviše me brine što nemaju zdravstvene knjižice, ali hvala Bogu, svi su zdravi - kaže Borislav Krstić.
Detinjstvo bez igračaka
U njihovoj kući je uvek veselo. Petogodišnji Matej obožava da gleda crtaće, a četvorogodišnji Andrej više voli da jurca. Najmlađa, dvogodišnja Andrijana i dalje se stidi. Ručice uvije u plavušaste loknice, a pogled ogromnih crnih očiju obori nadole. Sve troje su skromni. Odmalena su naučeni da ne traže igračke jer za to nema para.
Porodica Krstić zapravo živi u kući porodice Ašanin, koja im je ljubazno ustupila dom. Za institucije u Prištini i mama i tata su stranci, pa mališani nemaju nikakva prava. Pošto su deca rođena u kosovskim bolnicama, za državu Srbiju oni ne postoje. Dok je majka Edmonda i za jedne i za druge stranac.
Siromašan, ali prošao procenu
- Kao porodica snašli smo se dobro. Supruzi nije bilo teško da se navikne. I kada pričaš sa Albancima iz Albanije, reći će ti da im je lakše da žive sa Srbima nego sa Albancima sa Kosova. Inače, u Velikoj Hoči sam prvi otvorio vrata, povukao nogu i oženio se devojkom iz Albanije. Sada ih je tamo još osam. Lepo sam izabrao. Takva mi je sreća bila - kazao je upućujući pogled pun ljubavi svojoj porodici.
- Kako sam upoznao suprugu? To je bilo baš neplanirano. Kad si mlad, onda možeš da odeš da prošeteš, pa sam tako otišao do Skadra. Ona je iz jednog sela iz okoline. To mu dođe slično kao ovde, samo možda još malo lošije. E, onda su dolazili njeni stričevi, jer joj je otac bolestan, na razgovor. Morao sam na procenu, da vide da li sam normalan, ko sam, šta sam. Verovatno su zaključili, dobar čovek, pa nema veze što nema ništa - dodaje naš sagovornik kroz osmeh.
Borislav je godinama pokušavao da ovaj problem nekako reši, ali bez uspeha. Posebna poteškoća je što su matične uprave za dečake, odnosno za Prizren i Orahovac izmeštene u Kruševac, a za devojčicu rođenu u Peći u Kragujevac. Za ispunjavanje svih kriterijuma bilo je potrebno vremena, i živaca, i novca, svega onoga što Krstići nemaju.
- Problem je bio što sam po papirima Srbijanac, žena Albanka, a deca Kosovci, po papirima. Jedna porodica, a tri sistema. Konačno sam dobio sudska rešenja da se deca upišu u srpske matične knjige i uspeli smo, za sada, da upišemo Andrijanu. A i tu je nastao problem. Sudije iz Mitrovice je trebalo tim upravama da pošalju rešenja službenom poštom, a oni meni dali. I konačno, otišao sam u Kragujevac, misleći da ću uspeti da upišem svu decu, a oni me tamo pitaju: Ko je tebi ovo dao? To ne smeš ti da imaš, moraš da vratiš u sud. Ko će to da mi primi? - priča Borislav već pomirljivo jer se od silnih šetkanja od šaltera do šaltera više i umorio.
Da bi postali vidljivi bar za neki sistem, pomoć su dobili od advokatske kancelarije Praksis iz Kraljeva, ali ni oni nisu svemogući.
- Trenutno živimo od prodaje kozjeg mleka, od svog rada i ako nađem nešto privatno da radim. Sada već imam 16 koza, pravim i sir, prodajem, pa kako s tim uspem - kazuje Borislav.
Skromni i srećni
U kući sem osnovnog nameštaja, dobijenog verovatno uz kuću, nema gotovo ničega više. Andrijana je zgrabila jedinu lutkicu da se njome pohvali. Kao da i tako sićušna zna koliko je roditeljskog znoja i žuljeva uloženo i za taj mali imetak.
Poslušno su sva deca poletela u krila roditeljima, sa osmehom.Tako je i Marijana Edmonda odgovorila. I pored očigledno skromnog života, hodanja po starim, a pedantno čistim tepisima, ručnog pranja posteljine i svega drugog, njima tako običnog, roditelji se nisu žalili ni na šta. Ponavljali su - samo da su zdravi - gledajući u decu.
