Lice i naličje života Srba u Gnjilanu (2): Mali Bogdan čeka druga Novaka
Ulica u samom centru Gnjilana danas nosi ime Džemailja Mustafe, novinara ubijenog 2000. godine u Prištini. Nekada se zvala Kralja Petra Prvog. I nekada i sada odzvanja od dečje graje od jutra do prvog poziva na ručak. Sam njen kraj služi kao mini igralište na kome dečaci cepajući jedini par patika na betonu postižu prve golove. Devojčice se prave da ih ne primećuju.
To igralište iz sećanja, albuma i prelomljene današnijce je tik kraj Spirine kuće. Pred njom, na dva metra visokoj sivoj ogradi od blokova, crvenim slovima debelo se valja "UČK" (Oslobodilačka vojska Kosova). Sve ostale ograde su okrečene i neižvrljane.
Sitne provokacije, izustio je Milovan Bušatović Spira (51), zaljubljenik u fudbal, nekadašnji igrač Crvene zvezde iz Gnjilana.
- To ti je normalna pojava. Navikli smo - odmahnuo je otvarajući kapiju. Na štoku odjutros još jedan natpis. Na crveno Kosovo Spira je samo slegao ramenima.
Izolacija i strah
Zvuk kvake utihnu jednolično udaranje loptice u zid. Usledio je tresak kućnih vrata. Mama Žaklina istrčala je napolje.
- Mama, mama, nemoj da razgovaraš s njima. Ne poznajemo ih - vukao ju je za ruku unutra petogodišnji Bogdan Bušatović.
Izbrisani smo
Bušatovići kažu da ih nikada za izbore nisu posetili ni iz srpskih ni iz kosovskih institucija.
- Nema nas, ne postojimo u biračkim spiskovima. Nedavno kada je bilo glasanje, kažem samo ste mrtvace prepisali u birački spisak, a nas nekoliko što smo živih nema. Ne postojimo za njih. Mislite da znaju da ima Srba u Gnjilanu?
Uče decu da vređaju
- Ihhhhh... Mala deca na ulici dobacuju Kosovo republika, Škinje, Škavej, stariji ih uče. Šta će da kaže dete, nego da ponavlja šta mu se kaže - tužno je objašnjavao Milovan.
Život s druge strane ograde, izolacija, strah roditelja, stalne opomene, neverica, ostavili su trag. Kod dečaka radoznalih krupnih očiju nepoznati ljudi u dvorištu izazivaju samo jednu emociju - strah. Čak i kada ih tata Milovan dovodi. Skromna kuhinja sa šporetom na drva je divan porodice Bušatović. Tu se Bogdan oseća najbezbrižnije.
Tata Milovan je od crkve Sveti Nikola u gradu zakupio ćevabdžinicu na kojoj je tog jutra osvanulo "Ubi Srbina" i kukasti krst.
- Mi živimo od tog lokala. To nam je maltene sav izvor prihoda. Ovde nema našeg naroda i gosti su uglavnom Albanci. To su ljudi koji vole da popiju i pojedu, koji su i ranije živeli u Gnjilanu, starosedeoci. Svojevremeno sam radio u fudbalskom klubu Crvena zvezda i danas od toga imam minimalac - priča Spira, sedajući na stolicu kraj TV-a. U prostoriji od par kvadrata je samo još jedan mali dvosed.
Bogdan se šćućurio u pohabanu foteljicu kraj šporeta. Pravi se da igra igrice na mobilnom telefonu. Odao ga je radoznali pogled. I dalje je držao mamu Žaklinu za ruku. Ona isto radi pored crkve, u Osnovnoj školi "Vuk Karadžić". U stvari, čas radi, čas ne radi.
- Eto, radila sam od 1998. godine kao prosvetni radnik. Učiteljica sam, ali sam pod ugovorom, pa eto tako... U školi je 12-oro dece. U početku je to bilo jako teško. Tih godina, od 2005. do 2009. vozio nas je Kfor, ali sada idemo sami.
Uzadhula je i dodala - pa sve ovo nije lako.
- Ali, kako da idemo odavde, kada su nam ovde jedini prihodi.
Tata Milovan, mama Žaklina, baka Mirjana i deda Ranđel su ceo Bogdanov svet. Još nije krenuo u predškolsko i samo u retkim prilikama ga odvedu u Šilovo, obližnje mesto, da vidi neka nova lica. Ponekad, kada stariji ne primećuju, on krišom čkilji kroz otvor na kapiji. Traži čuperke koji se kriju iza onolike graje. Još se nada crnookom Ćerimu.
- Ćerim mu je u stvari jedini drug - dodala je tiho mama Žaklina.
- Ali on više ne dolazi. Čujem da je krenuo u školu i ne znam da li će doći ponovo da ga poseti. Bogdan je imao i dve drugarice Albanke. I one su nekada dolazile da se igraju. Ali one su sada ušle u pubertet. Ne brane im roditelji da se druže sa Bogdanom, nego društvo. One su sada u tim godinama.
Pognuta glava
U gradu gde se Srbi broje u prvim decimalama, to u stvari nije toliko neobično. Ni mama Žaklina sa 42 godine ne ume sasvim jasno da razluči ima li prijateljice.
- Družimo se sa Albancima. Kako? Pa to je na zdravo - zdravo i to je to. Jednom mi je jedna komšinica tražila pare na zajam. Imam prijateljicu, komšinicu, Hajru, ona je Romkinja. Ona dođe pa izvede Bogdana da ga prošeta na ulicu. A onda je zaustavljaju Albanci pa pitaju, kojim jezikom priča Bogdan? On im odgovori - na engleskom.
Ali, za razliku od mame, mali šampion Bogdan, siguran je da ima jednog specijalnog prijatelja. Na pomen njegovog imena zgrabio je kapu i potrčao po reket. Ponosno je progovorio:
- Imam dva drugara, Ćamila i Novaka Đokovića! Znam da će on doći da igramo tenis. Čuo sam, verujem da hoće. A ja ću do tada da vežbam - odsečno je izustio i bez straha izleteo u dvorište.
Iz dvorišta su se začuli jednolični, pravilni udarci loptice u zid. Bogdan čeka svog drugara.
Mama je na brzinu ogrnula trenerku i potrčala za njim. Pitanjem i kratkim pogledom ka Bogdanu, baka je rekla sve: Kakva je perspektiva za Srbe u Gnjilanu?
Pognula je glavu.
Treba da idemo i mi
U njihovoj ulici su sve nove kuće. Nekada su u njoj živeli samo Srbi. A onda su se doselili ljudi iz Bujanovca, Preševa, Trnovca.
- Vidiš, ostale su samo kuće gde porodice nisu mogle da se slože oko prodaje. Te srpske kuće su opstale, tamo gde je u familiji bila nesloga. Šta bih poručila našim političarima? Da nam daju pare da idemo i mi dok imamo još malo od života. Već imamo šećer, stresove, nervozu od toga smo dobili i druge bolesti - kaže baka, 63-godišnja Mirjana Bušatović.
