Spaslo me ime i političke igre

Imali smo sreće. Glavu nam je spaslo to što su na nama sve strane politički profitirale. Pripadnici OVK da ispadnu kao fini, da dokažu da nisu divljaci, Oebs da ima neki uspeh na terenu, a tadašnjoj srpskoj vlasti da opravda dolazak međunarodnih snaga jer, eto, oslobađaju Srbe, priča u razgovoru za "Vesti" Nebojša Radošević iz Prištine, novinar Tanjuga, jedan od retkih Srba koji su se vratili kući nakon što ih je kidnapovao OVK.

V. Sekulić

Dramatično iskustvo: Nebojša Radošević

U zarobljeništvu je proveo 41 dan, a otet je 18. oktobra 1998. kada je sa kolegom Vladimirom Dobričićem, koji je u Prištinu došao iz Beograda, krenuo na novinarski zadatak na aerodrom Slatina, da isprati stanje na terenu nakon sporazuma Holbruk - Milošević, odnosno dolazak verifikacione misije Oebsa, čiji je šef bio američki diplomata Vilijam Voker.

Poglavica donosio hranu

- Tog 18. oktobra 1998. nije ni trebalo da radim. Sutradan je supruzi bio rođendan, pa sam izašao da joj kupim poklon. Istog dana je trebalo da stigne misija Oebsa, pa smo odlučili Kića (Vladimir Dobričić) i ja da ipak odemo do aerodroma Slatina da snimimo njihov dolazak. Ali, kasnili su. Rešili smo da odemo do mesta gde je dan ranije bila pucnjava, u neposrednoj blizini. Deluje neobično, ali umesto levo ka Lipljanu, skrenuli smo desno i naleteli pravo na dvadesetoricu sa puškama, u uniformama OVK. Mi iznenađeni, koliko i oni. Nismo imali gde. Uperili su puške, tražili dokumenta, pitali što nemamo propusnicu njihovog portparola Adema Demaćija da uđemo na njihovu teritoriju. Ubrzo je došao njihov komandant koji je perfektno pričao srpski. Posle sam saznao da je u vojsci JNA bio major.

- Kići i meni su zavezali ruke prljavim krpama kojima su čistili puške. Odvezli su nas do sela Magura i ponovo ista pitanja ukrug. Taj komandant me je pitao šta mi je čuveni fudbaler Prištine Dragan Radošević. Odgovorio sam da mi je to otac. On je dodao: "A dobro. Nemoj da se sekiraš, tebi ništa neće faliti". Na znam da li je to igralo da preživim, ali sam se osećao sigurnije. Bili smo zatvoreni u prostorijama bivšeg Doma zdravlja. Ja u jednoj, Kića u drugoj. Stalno ista pitanja. Usput, čujem psuju Srbe, Slobodan Milošević je kriv za sve, srpski mediji lažu...

Dešavalo se da otvore vrata, pa neka deca provire da nas vide, opsuju nešto. Dovodili su i neke ljude sa fantomkama da nas vide. Posle sam shvatio da je to bilo par novinara i iz nekih međunarodnih organizacija. Ali, Međunarodni komitet Crvenog krsta nikada nisu hteli da puste.

- Drugo veče je došao taj koji mi je dao da jedem. Nazvali smo ga Poglavica. Najavio je da će doći njihovi komandanti. Sutradan dolazi taj major što nas je kidnapovao, pljunuti Staljin, i kaže da smo optuženi za špijunažu i da će njihov sud da zaseda, a sutra dolazi istraga. Četvrti dan, upada jedan sa tompsonom, počinje da viče i gurnu mi cev u usta. Jednom rukom drži pušku, drugom pokazuje amblem i pita da li znam šta je to? Ne znam ni kako da mu odgovorim, kada mi je cev u grlu. Pomislio sam: "Daj opali, da završimo. Bolje to nego da me kolju". Znao sam šta su sve radili ljudima, odsecali glave, mučili, pa taj metak dođe kao najbolje što može da mi se desi. Ali, on je spustio pušku i izvadio marlboro. Pita: "Hoćeš li cigaretu?" Zatim upadaju šestorica, a među njima student koga znam iz Prištine. Kaže on: "Vi ste Srbi svi isti, svi za Miloševića". Odgovorio sam: "Pa i vi ste, glasali ste za njega i u Prizrenu i u Peći." Sa njima je bio i jedan visoki tip sa sedim brkovima. Taj mi je kasnije dao besu da mi se ništa neće desiti. Šta ćete, prosto sam odlučio da mu verujem. Tako je lakše...

youtube.com/AP Archive

Trenutak oslobađanja

Susret sa Vokerom

- Sve je bilo suludo. Kroz prozor vidim autobusku stanicu, redovna linija iz Prištine, ljudi se kreću kao da je sve normalno, a s druge strane pucnjava, ja zarobljen. Kada nam donesu da jedemo, uvijeno u novine, gledamo datum, pa pokušamo da saznamo šta se dešava napolju. Petnaestog dana, oko podne, došla je ponovo delegacija i kažu: "Naš sud je proglasio da niste špijuni i bićete oslobođeni". Pitam: "Je l' ima taj sud neki papir? Pisanu odluku?" Na to mi jedan odgovara: "A bre, vi iz Prištine, a Srbi, a Albanci, svi ste isti. Svi ste ista govna."

- Čekamo da nas puste, a nikako. Kića i ja smo odlučili da štrajkujemo glađu. Štrajkovali smo četiri dana. Tek onda se pojavio onaj što nam je rekao da ćemo kući i nastala je rasprava. Čim je pao mrak, upadoše, vezaše nam ruke, oči, ponovo prljave krpe, potrpaše u neka stara kola i dva sata su nas vozili po kamenju i nekim brdskim putevima. Mislim da smo bili u reonu Klečke. Tu su nas ubacili u neki podrum. Kići se odvezale ruke, pa je i mene oslobodio, ali upadoše trojica, počeše da se deru, da stavljaju nož pod grlo. Jedan mi je opalio tri šamara i vikao: "Hoćeš da te zakoljem? "Drugi mu kaže: "Dosta, znaš da ne smeš da ih diraš." Tada smo shvatili da smo kažnjeni i da oni imaju svoju agendu. Bili smo smešteni u neki podrum, bilo je prljavo i hladno, kroz rešetke smo videli da pada sneg.

- Ubrzo su nas opet informisali: "Odlukom suda OVK osuđeni ste na 60 dana zatvora jer ste bespravno ušli na teritoriju OVK i niste imali preš oznaku na kolima." Pitao sam: "Je l' se računa ovih 20 dana koliko smo ovde?" Kažu mi: "Jeste, Radoševiću, računa se." Pitam: "A možemo li da dobijemo nešto od rodbine?" A on meni: "Znaš šta... zar ne vidiš da je rat, u planini smo. Uostalom nećete dugo biti ovde." Bilo mi je jasno koliko dugo. Dan zastave je 28. novembar.

- Jednu noć nas potrpaše u neki traktor, vozili su nas pet sati po nekom snegu. Nemamo pojma da li je to bilo i dalje na Kosovu i Metohiji ili možda na severu Albanije, ali su nas smestili u kuću. Kroz prozor smo videli decu kako idu u školu. Odjednom se čula neka galama, upadoše u sobu, počeše da nas šutiraju. Vade noževe, jedan repetira pušku... Vičem: "Mi smo novinari iz Prištine." Kad su to čuli, promenili su ploču. Tu smo ostali tri dana, a onda nam je 25. novembra jedan izdeklamovao da smo u čast Dana zastave amnestirani. Nakon par dana dobili smo nazad svoje stvari i povedoše nas.

- Ovoga puta su nam zavezali oči belom gazom, pa još pitaju da nije čvrsto, pomogli nam da slučajno ne padnemo niz stepenice dok silazimo. Vozali su nas jedno tri sata, a onda se čula neka galama. Dragobilje. OVK - postrojeni za reklamu, prilazi mi čovek, vidim stranac, ispostavilo se Vilijam Voker. Pita hoćemo li da se obratimo novinarima kojih je bilo milion. Porazgovarali smo sa kolegama... Pitam: "Je l' možemo sada kući, a oni mi kažu da sada čekaju da odu kamere, jer je trebalo da puste nekog Rugovinog iz LDK. On je bio unakažen od batina. Dali su nam satelitski telefon da se javimo kući. Ja sam se, naravno, prvo javio Tanjugu...