Braća Nedić, junaci bitke kod Čokešine
Proleća, 1804. godine, Prvi srpski ustanak je uzeo maha, a ustanici opseli veća mesta i oslobodili dobar deo Beogradskog pašaluka. Iz Bosne, zvornički paša Vidajić i Mula Nožina pošli su u pomoć opsednutim Turcima u Šapcu. Da bi ih sprečili da stignu do tog grada, kod manastira Čokešina, nedaleko od Loznice, sastali su se harambaša Đorđe Ćurčija, braća Dimitrije i Gligorije Nedić i Jakov Nenadović. Jakov je poveo samo deo vojske jer je većinu ostavio u opsadi Šapca.
Četvorica srpskih velikaša sukobili su se oko načina kako da se suprotstave Turcima. Rasprava je uzela maha, da bi Ćurčija napustio Čokešinu i odveo njegove hajduke. Jakov je zatim ušao u sukob i sa braćom Nedić. Kada je shvatio da ne može da im komanduje, i on je povukao njegovu vojsku.
Na kraju su Dimitrije i Gligorije Nedić, i njihovi verni pratioci Damjan Kutišanc i Panta Damjanović ostali sami da se sukobe sa Turcima.
Tako je ostalo da bitka kod Čokešine bude vođena između malobrojne srpske ustaničke vojske pod komandom braće Nedić i daleko brojnijih i bolje opremljenih Turaka. Naziva se "srpski Termopili" jer je srpska vojska brojala 303 hajduka.
Sam boj se odigrao na Lazarevu subotu, 28. aprila 1804. godine. Narodna pesme kaže da je tursku vojsku činilo 7.000 pešadinaca i konjanika, ali je verovatno njihov broj preuveličan.
Preuzimajući vođenje srpske vojske, Nedići su stali na čelo i hrabro se suprotstavili neprijatelju na brdu Lipovica. Satima su se odupirali, sve dok nisu desetkovani.
Kada im je ponestalo džebane (municije), njih nekoliko su se povukli prema lipovičkom potoku gde su pružili poslednji otpor.
Tokom boja braća Nedić su ranjena na više mesta. Posebno su im bile teške rane na nogama. Nisu mogli više da stoje, a ni da se sklone na sigurnije mesto. Nisu imali kud, pa su iz sedećeg stava, oslonjeni leđima jedan na drugog, pucali i hrabrili ostale borce da istraju sve do svoje pogibije.
Jakov se nekako izvukao iz okršaja i otišao je po pomoć. Međutim, kad se vratio, sve je već bilo gotovo. Svi ustanici su izginuli, osim nekoliko njih koji su se pritajili među poginulim.
Pet dana kasnije izbegli iguman Hadži Konstantin je sa meštanima i majkom braće Nedić otišao do manastira i zatekao užasan prizor. Tela braće Nedić i njihovih 303 hajduka su bila iskasapljena, a manastir spaljen. Devetoro preživelih bili su u teškom stanju i umrli su, iako im je ukazana pomoć. Svi su sahranjeni pored manastira. Tom prilikom zapisana su 203 imena poginulih Srba, a među njima i dva brata Nedića.
Bojem na Čokešini bosanskim Turcima je onemogućeno da pruže pomoć opsednutom Šapcu. Tako su srpski ustanici 1. maja osvojili do tada neosvojivo utvrđenje.
Junačka pogibija braće Nedić i njihovih hajduka ušla je legendu, a Leopold Ranke je boj na Čokešini nazvao "srpskim Termopilima".
Inače, manastir Čokešina pripada Eparhiji šabačkoj Srpske pravoslavne crkve i nalazi se u podnožju Vidojevice, planine Cer. Po legendi, manastir je zadužbina Miloša Obilića. I manastir i selo su dobili ime po nekadašnjem mačvanskom vlastelinu Bogdanu Čokeši. U periodu od 1707. do 1732. godine, posle velike seobe pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem, u manastiru je postojala škola, a Turci su zatim zapalili i srušili manastir. Na starim temeljima je 1786. izgrađena nova crkva, koja je ponovo srušena u vreme Prvog srpskog ustanka, odnosno Boja na Čokešini. U manastirskoj porti podignut je spomenik s grobnicom u znak sećanja na srpske ustanike.
Ko su bila braća Nedić?
Odgovorili učenici nastavnice Biljane Trivunčić i Ljiljane Simić.
