Karađorđe: Junak preke naravi i velike hrabrosti

Sečom knezova, odsecanjem viđenijih srpskih glava, Turci su hteli da zaplaše srpski narod i onemoguće otpor Srba za koji su znali da se sprema. Ali, time su samo ubrzali Prvi srpski ustanak. Na narodnom zboru u Orašcu, Đorđe Petrović ili Karađorđe je izabran za vođu ustanka i stao na čelo izmučenog srpskog naroda u borbi protiv Turaka.

M. Karović

Zbor u Orašcu je održan na Sretenje Gospodnje, 15. februara 1804. godine, a Karađorđe je obilazio narod i dogovarao sa ostalim vođama tok borbe i pripreme za ustanak. Strog i dosledan, uživao je autoritet u narodu i među drugim vođama. Plašili su ga se zbog preke naravi i spremnosti da bez kompromisa dođe do cilja.

Čuveni vođa Prvog srpskog ustanka protiv Otomanskog carstva, a za mnoge otac moderne Srbije, Karađorđe ili Crni Đorđe, rođen je 14. novembra 1762. godine u Viševcu, na Đurđic. Otac mu se zvao Petar, a majka Marica Živković iz Masloševa u Šumadiji.

Porodica Petrović bila je siromašna i njegov otac je zbog toga često menjao spahije i mesto boravka. Još od detinjstva, Đorđe je služio kod imućnijih Srba i Turaka, pa se njihova materijalna situacija popravljala.

Jelenom Jovanović se oženio 1786. godine. Neposredno nakon svadbe je izbegao sa porodicom u Srem jer je, navodno, ubio Turčina.

Pred kraj austrijsko-turskog rata (1787), Karađorđe se priključio Austrijancima. Sa činom podoficira je hrabro ratovao, postigao mnoge uspehe, pa je dobio unapređenje i medalju za hrabrost.

Sredinom 1791. Austrija i Turska su zaključile mir, nisu bile više na zaraćenim stranama, a Srbija od toga nije imala nikakve koristi. Karađorđe se odmetnuo u hajduke i predvodio veliku hajdučku družinu.

Krajem 18. i početkom 19. veka, Turci su povećali namete, terorisali srpski narod i gušili svaki pokušaj otpora.

Napoleonovo priznanje

Napoleon Bonaparta je zbog smrti svojih artiljeraca na Mišaru, koje je poslao Turskom savezniku, odao priznanje Karađorđu.

Kad je Karađorđe stao na čelo ustanka, Srbi su konačno uspeli da pruže otpor. Jedna od najvećih pobeda srpskih ustanika u Prvom srpskom ustanku je bila Bitka na Mišaru.

Srpskom vojskom je komandovao Karađorđe. Prvog avgusta 1806. su krenuli napadi, skoro deset dana je trajao prodor i obračun s Osmanlijama, da bi 9. avgusta srpska vojska sa oko 7.000 pešaka i 2.000 konjanika stigla na brdo Mišar kod Šapca. Ustanici su podigli šanac na zaravni Mišarskog brda, između Save i Jelenačke šume, što je bilo presudno za pobedu. Turci su dvaput su jurišali i dvaput su bili odbijeni. Karađorđe je naredio da na ogradu stanu strelci u dva reda, a iza njih u dva reda boraca koji će zamenjivati prve dok pune puške. U svakom uglu šanca je postavio po jedan top, a konjicu je sakrio u šumi. Kada je turska konjica natrčala na zaravan ispred šanca, konji su počeli da se preturaju i padaju zapleteni u prepreke od divlje loze. Tada su srpski strelci iz šanca otvorili vatru.

Karađorđe je dao znak srpskoj konjici koju su predvodili pop Luka Lazarević, Lazar Mutap i prota Mateja Nenadović da krenu u napad. Seljačka konjica na čelu sa protom Matejom je porazila vezirevu zaštitu. Bitka je završena velikom srpskom pobedom, a austrijski posmatrači s druge strane Save su poslali u Beč vest o strašnom turskom porazu.

Karađorđe je nastavio da predvodi Srbe u velikim pobedama. Međutim, posle nekoliko godina borbi protiv Turaka i vladavine u oslobođenoj Srbiji, 1812. godine Karađorđe je morao da se suoči s vestima da su Rusi mirom u Bukureštu odobrili povratak turske vojske u ustaničku Srbiju. Tada dolazi do velike nesloge među srpskim velikašima, a Karađorđe uviđa da je dalja borba uzaludna i 1813. odlazi u Austriju. Međutim, 1817. pridružio se grčkom pokretu u želji da nastavi borbu za proterivanje Turaka. Sledeće godine je došao tajno u Srbiju da bi se sa Milošem Obrenovićem dogovorio o zajedničkoj akciji. Međutim, Miloš je naredio njegovo ubistvo. Karađorđa je u noći između 13. i 14. jula 1817. godine u selu Radovanju kod Velike Plane ubio njegov kum Vujica Vulićević.