"Tito se kajao zbog Ustava iz 1974!"
Josip Joška Broz, unuk slavnog predsednika bivše Jugoslavije, po struci šumar, strastveni lovac i predsednik Komunističke partije, danas živi skromno i čuva uspomenu na svog slavnog dedu. Rođen je 6. decembra 1947. godine od Titovog sina Žarka i njegove supruge Ruskinje Tamare.
U najranijem detinjstvu roditelji su mu se razveli, pa je zajedno sa 13 meseci mlađom sestrom Zlaticom odrastao u Užičkoj 11. Brigu o njemu i sestri Zlatici vodio je deda Tito, koji im je bio i otac i majka.
Joška se četiri puta ženio, sa prvom suprugom dobio je dva sina, a tek sa poslednjom i ćerku, koju je priželjkivao celog život. Kao deo Titovog obezbeđenja proputovao je ceo svet i kaže da takve zemlje kao što je bila bivša Juga nema nigde jer je to bila država socijalne pravde i istinske ravnopravnosti. Iako unuk voljenog maršala, Joška je ponavljao prvi razred gimnazije, ali je i tu ispoljio tvrdoglavost i isterao svoju volju, a to je da završi školu koju je voleo. U Beogradu je držao kafanu Čuburska lipa. Titov unuk je levičar, pa je tako odlučio da osnuje Komunističku partiju da bi pomogao i sebi i drugima. Kaže da jedva čeka da sedne u skupštinsku klupu i obećava da neće ćutati.
Nežan prema unucima
- Danas se svašta priča o Titu, kako kome odgovara, a istina je da je bio dobar državnik i nežan deda. Što se tiče metoda vaspitanja, bio je pravičan, ali decu nikad nije tukao. Jednom prilikom malo je zafalilo da ipak izvučem batine od dede. Paunovima koji su se ponosno šepurili po bašti iščupao sam nekoliko prekrasnih pera, on je to čuo i mnogo se naljutio. Dva dana sam se krio u svojoj sobi i mimoilazio se sa njim, ali na kraju me je ipak našao i izgrdio. Kada je bio besan, morao si da mu se skloniš s puta, ali nije bio zlopamtilo, brzo ga je napuštala ljutnja i ponovo bi bio vedar i na šalu spreman čovek.
Protiv ulaska u EU
- Srbija sama treba da traži svoj put razvoja i to pre svega u poljoprivredi, koja je grana budućnosti. Ne treba da ulazimo u Evropsku uniju, oni nama ne žele ništa dobro. Onog trenutka kad Srbija uđe u EU, sve strane kompanije će napustiti našu zemlju. Oni su ovde samo zbog toga što plaćaju manje poreze nego u svojim matičnim zemljama i zbog mogućnosti da svoje proizvode plasiraju u Rusiju.
- Posebno želim da naglasim da od Tita nikada nisam dobijao skupe poklone jer je on želeo da odrastamo kao sva druga deca. Ipak, dragocen poklon koji sam dobio od Starog bila je puška. Jednom prilikom kad sam postao upravnik vojnih lovišta bio sam sa dedom na Brdu kod Kranja i on mi je poklonio pušku, ali uz uslov da mu vratim onu staru izanđalu. Godine 1972. dobio sam još jedan vredan dar - sat od Tita, koji je on dobio od američkog predsednika Džimija Kartera. Za vreme lova u Belju izgubio sam svoj ruski sat, koji je bio najtanji sat koji možete zamisliti. Taj sat mi je poklonio moj ruski deda, majčin otac. Kad me je Tito video, pitao me je gde mi je sat. Rekao sam da sam izgubio na šta je on uzvratio poklonom. Taj zlatni sat sam dugo nosio, ali ga više nemam. Deda nije bio cicija, od svojih para, koje je dobijao po osnovu honorara i dnevnica, 1970. godine mi je kupio prvi auto. U Belje, gde sam živeo i radio, auto je dovezao Titov vozač Marko Agbaba.
- Nikad nisam imao protekciju zbog toga što sam unuk predsednika Jugoslavije. Naime, nakon završene osnovne škole poželeo sam da upišem srednju šumarsku školu. Međutim, rodbina me je naterala da upišem gimnaziju. I pored činjenice što sam unuk najvoljenijeg predsednika, morao sam dva puta da idem u prvi razred. Nakon toga upisao sam srednju šumarsku školu u Kraljevu. Kasnije sam završio Šumarski fakultet u Beogradu. Isterao si svoje, nisi hteo da učiš u gimnaziji, hteo si svoju školu, rekao mi je tada deda. Tako sam završio šumarsku školu u Kraljevu, a kasnije sam počeo da radim kao upravnik vojnih lovišta.
Bez privilegija u vojsci
- S posebnom setom sećam se vojničkih dana. Prvo sam rok služio u Beloj Crkvi, ali sam došao u sukob sa jednim vojnikom zbog čega sam tražio premeštaj. Vojnik sa kojim sam se sukobio dva puta mi je lomio ručicu na menjaču kamiona. Nisam mogao da izdržim sukobljavanja sa njim, pa sam tražio da idem negde drugde. Tako sam drugu polovinu vojnog roka proveo u Osijeku i to u vojnoj policiji kao dežurni vozač. Rodbina mi nije kao drugim vojnicima dolazila u posetu, više sam ja išao kući u Beograd da ih vidim. Iako me pukovnik iz Bele Crkve držao na rukama po rođenju, nikakvih privilegija nisam imao.
Četiri braka
- Oženio sam se se početkom sedamdesetih godina Mirom, koja je poreklom bila Crnogorka. Sa njom sam dobio dva sina, Nebojšu i Viktora. Razveo sam se početkom osamdesetih godina. Nije prošlo dugo, ponovo sam se oženio i to Jasnom. Brak je potrajao kratko, svega godinu-dve i usledio je još jedan razvod. Ipak, nisam mogao da se skrasim sam, pa sam i treći put stao na ludi kamen. Treća supruga mi se zvala Jelena, mnogo mi je pomogla u odgajanju dece, ali smo se razišli. Baš ovih dana je i umrla. Ipak, nisam odustajao od ženidbe, pa sam se i četvrti put pre desetak godina venčao sa Dalidom iz Rožaja. U četvrtom braku dobio sam ćerku, koju sam priželjkivao sve godine i dao joj po majci ime Tamara. Pored desetogodišnje Tamare, danas nesebično dajem svoju ljubav unucima Filipu, Luki i Lazaru. Svi unuci žive u Beogradu.
- Godine 1976. podneo sam zahtev da iz Lovišta pređem u Sekretarijat unutrašnjih poslova (SUP). Kao policajac u antidiverzantskom vodu brinuo sam za dedinu bezbednost sve do 4. maja 1980. Zahvaljujući tom poslu, obišao sam ceo svet. Bio sam u Kini, na Šri Lanki, Kubi... svuda gde je Stari išao. Svuda su nas dočekivali raširenih ruku jer je Tito bio cenjen i poštovan državnik. To se vidi po sahrani, na koju su došli svi strani državnici da mu odaju počast. Takav političar se više ne rađa. S tugom se prisećam poslednjih dana svoga dede, kada je ležao u bolnici u Ljubljani. Dok se on borio za život, politički saradnici koji su ga posećivali su po hodnicima već dogovarali ko će koju funkciju da preuzme. To im je zahvalnost za sve privilegije koje su imali, nisu mogli da dočekaju da čovek sklopi oči.
- Posebno sam osetljiv na priče o Titovom mentalnom stanju u poslednjim godinama njegovog života. Stari je do kraja bio veoma visprenog i oštrog uma. Neki su tvrdili da je Tito pod starost bio senilan, ali to nije tačno. Pitao sam ga na kraju šta mu je najveća greška u politici, a on je odgovorio da je to što je dopustio donošenje Ustava iz 1974. godine. Na taj način, rekao mi je: "Dopustio sam da se od jedne stvori osam malih država, a to je bila velika greška"... Slutio je raspad Jugoslavije, rekao je: "Sve dok traje celovita Bosna i Hercegovina, trajaće i Jugoslavija, najviše se plašim sukoba u Bosni."
Nisam se plašio NATO bombi
- Tokom intervencije NATO-a 1999. godine nisam napuštao svoju kuću, iako je u to doba to bila izuzetno opasna lokacija. Reč je o kući mog oca Žarka na Dedinju. S dvogledom u ruci pratio sam vazdušne borbe i javljao nadležnim službama kuda idu avioni. Nisam se plašio, sedeo sam na terasi, znao sam da gađaju već unapred određene ciljeve. Gađali su kinesku ambasadu, kasarne, hotel Jugoslavija, sve što je imalo bilo kakav predznak jugoslovenstva. Mnogo su nam zla naneli, a mi opet danas s njima sarađujemo kao da ništa nije bilo.
Tajkuni i siromasi
- Sa Titovom suprugom Jovankom Zlatica i ja smo imali korektan odnos. Jedino mi je žao što je Jovanka, isto kao i moj otac Žarko, umrla u potpunoj bedi. Sramota je da udovica predsednika zemlje živi u takvom siromaštvu u kakvom je živela ona, ali to pokazuje kakav je odnos ove države prema predsedniku i čoveku koji je toliko učinio za ovu zemlju. Ni njoj, ni nama Tito nije ostavio nikakvo materijalno bogatstvo. Današnji političari koji nemaju dan radnog staža imaju više novca nego cela porodica Broz zajedno. A u vreme Tita, Juga je bila četvrta vojna sila u svetu, imala najbolji sistem zdravstva, školstva...
- I sam sam godinama živeo u oskudici od penzije koja iznosi svega 18.000 dinara. Videvši kako građani Srbije bedno žive, rešio sam da se i sam upustim u političke vode, pa sam osnovao svoju stranku - Komunističku partiju. Sa tako mizernom penzijom živeo sam na hlebu i mleku, od imovine nemam ništa, a vozim automobil od 250 evra. Stoga sam odlučio da osnujem stranku. Bili smo na listi sa Socijalističkom partijom Srbije Ivice Dačića i ušli u parlament. Neću ćutati u Skupštini, sve ću reći - koliko se tajkuni bahate, ali i kako postoje takozvani podobni i nepodobni bogataši. Narod je doveden do dna siromaštva i zato lopovima ne odgovara da se narod ujedini. Svi pred izbore obećavaju brda i doline, a posle toga od obećanja ništa. Naša zemlja nije bezbedna kao nekad, kada je svako mogao da spava u parku, a sada ne možeš da spokojno da spavaš ni u svojoj kući ako nisi zaključan i sa rešetkama na prozorima.
