Srbija posle Bregzita (6): Glas bogatih i moćnih

U osvrtu "Ako smo braća, kese nam nisu sestre", istoričar Predrag J. Marković nudi viđenje koje dovodi u pitanje racionalnost izjašnjavanja za izlazak Velike Britanije iz Evropske unije: Mi smo doskora koristili reč "blago" i za stoku, kao i stari Latini, koji su reč za stoku (pecunia) pretvorili u ime za novac i imetak. Zlato je ipak bolje od stoke, i uliva više poverenja. Novac je zapravo zapis poverenja, što bi rekao veliki istoričar Nil Ferguson. Skoro svaka novčanica je, do ne tako davnog vremena, sadržavala pisano obećanje da će donosiocu biti isplaćena određena količina dragocenog metala.

Reuters

Masovni protest Britanaca za ostanak u EU

Kredit je na latinskom "on, ona, veruje", nešto što je povereno. Sve banke na svetu drže se na veri da vešto čuvaju novac, i poverenje ulagača da je njihov novac na sigurnom. Inače, kada bi svi rešili da podignu uloge, propale bi začas.

Razum i velike istorijske odluke

Svi smo gledali film "Meri Popins" u kome dečak koji traži svoj novčić natrag, pokreće ulagačku paniku. Ali to se ne dešava samo u bajkovitom filmu. Čim dođe do nekog političkog loma, kao otoič sa Bregzitom, ljudi se oslobađaju novca uzburkane zemlje i ulažu u prividno večiti sjaj zlata. Bregzit nas vraća na jedno pitanje veće od investicija. To je pitanje racionalnosti u velikim istorijskim odlukama. Ili, bilo kojim ljudskim odlukama.

Jedna od teorija koja veruje u racionalnost ljudskog delovanja jeste teorija racionalnog izbora.
Po toj teoriji, ljudi donose racionalne odluke u skladu sa informacijama kojima raspolažu. To se naročito odnosi na ekonomske odluke. Znači, ljudi se odlučuju radi postizanja razumno procenjene koristi za njih same.

Između "pravog" i "lažnog" zlata

Da li ljudi donose važne odluke sa knjigom, tabletom, olovkom ili digitronom u ruci? Da li svi kažu "Ako smo braća, kese nam nisu sestre"? Da li uvek (ili ikad) znaju da razluče "pravo" od "lažnog" zlata? Kriza EU se na prvi pogled prevashodno odnosi na raspodelu bogatstva.
Nećemo da plaćamo dugove lenjih južnjaka. Nećemo da delimo naše blago sa hordama crnpurastih ljudi koji bi po svaku cenu da osete naše obilje. Nećemo da nesposobni briselski birokrati raspolažu našim novcem. 

Ovako je nekako verovatno razmišljao prosečni pristaša Bregzita. Ali ovde priča o razumnom izboru prestaje. Stvarno bogati i moćni su glasali za EU. Da u politici sve odluke donose samo bogati i moćni, stvari bi izgledale drugačije. Zasada su bogataši na gubitku, a malo je verovatno da provincijski rođaci Rodnija i Del Boja stvarno bolje žive posle izlaska iz EU. Vels, koji je listom bio protiv EU, dobijao je ogromnu pomoć iz Brisela. Gde je tu računica?

Presudio strah, a ne uticaj medija

Možemo da pretpostavimo dve stvari. Britanski tabloidi, koji su još gori od naših, ako imamo na umu da je Britanija kolevka moderne štampe, da je obrazovni nivo tamo viši, jesu navijali za otcepljenje. Međutim, ljudi nisu plastelin. Mediji retko uspevaju da sasvim obrnu javno mnjenje. Probajte da vašeg dedu pretvorite u pristalicu homoseksualnih brakova, uz svu podršku svakolikih medija seksualnim manjinama. 

Mediji su pojačala postojećih osećanja, često strahova i mržnje. Kao što u reklamama za kartice osmeh nema cenu, nema ga ni strah. Taj iz Jorkšira koji se plaši da mu poljski vodoinstalateri, portugalski konobari i islamski fanatici ne uzmu to malo crkavice, da mu ne razore mir njegovog malog mesta, nije glasao posle analize svog portfolija (koji i nema).

On je u stvari onaj tipični Hobit iz Okruga, koji veruje da može da se zatvori u svoj mali, siti svet. Zalud ga ubeđuju da će i njemu biti bolje u otvorenoj, šarenoj Engleskoj, on ne veruje ni nadmenim mudracima, niti punišama iz Sitija.

Nepostojeći ćup

Pitate se kakve veze ima ova politička digresija sa početkom naše priče o zlatu i bogatstvu?
Nasuprot teoriji o racionalnom izboru, mnoge velike političke i istorijske odluke nisu donete samo zbog sticanja blaga. U stvari, možda su državnici velikih sila verovali u korist i zgrtanje blaga, ali su se često prevarili.

Okupacija BiH je za Austrougarsku bila čist gubitak i glavobolja. Sem Indije i Južne Afrike, većina britanskih kolonija donosila je samo troškove. Španiju je ukleto američko zlato unazadilo.

Ako su tako grešili moćnici na vrhovima društvenih piramida, za koje verujemo da je trebalo da gledaju u daljinu, možemo li da zamerimo malim ljudima iz podnožja za istorijsku kratkovidost?
Da li kada grešimo u velikim istorijskim odlukama, tražimo onaj nepostojeći ćup zlata na kraju duge? Ili ga za inat razbijemo, iz straha, zlobe i osvete? Ko će naći dukat u istorijskoj česnici koja se ovih dana peče svima nama?

Neka košta šta košta

Da li ćemo Engleze zbog 23. juna pamtiti kao bludnoga sina koji je napustio evropsku "porodicu", ili kao onog najpametnijeg, koji je pobegao iz kuće koja se ruši?

Ovde pravim tipičnu grešku stereotipiziranja kada kažem "Englez" u jednini. Narodi kao jedan tipičan lik postoje samo u vicevima. U stvarnosti oni su sastavljeni od pojedinaca i grupa često sasvim suprotstavljenih.

Ali, i tako šaroliki narodi nekada se okupe da kažu "Mi". Evropskim elitama je bilo lako da kažu "Mi Evropljani". Neki od evropskih naroda veruju u to.

Obični, prosti Englezi ne. Pa nek košta šta košta.

U PONEDELjAK: Nemačka - nevoljni lider