Srbija posle Bregzita (3): Ko će sve biti razočaran
Narod Britanije je odlučio. Milioni koji su u 16. godini 21. veka odlučili da Britanija napusti Evropsku uniju - u njenu prethodnicu, EZ, više od jedne decenije je bezuspešno pokušavala da uđe i s kojom je sklopila povoljan i zaseban ugovor - slobodno izrazivši volju u suštini su prkosili celokupnoj političkoj, privrednoj i kulturnoj eliti svoje države.
Sve je bilo nenaklonjeno malobrojnim političarima i tihoj narodnoj većini koji su se opredelili za izlazak iz Evropske unije - međunarodni kapital, saveznici, neposredna finansijska korist od ostanka u Uniji.
Ipak, vekovna istorija, tradicija koja traje epohama i osećaj narodne suverenosti, presudili su i doneli Britaniji novo istorijsko razdoblje - piše istoričar Čedomir Antić u beogradskom "Nedeljniku".
Narodna većina sve nezadovoljnija
Evropska unija se mnogo i značajno menjala od svoga nastanka, pre bezmalo četvrt veka, do danas. Za razliku od elita siromašnih, podeljenih i upropašćenih država, kakva je Srbija, u Britaniji su i zvanična vlada i ukupna javnost tokom tog razdoblja neprekidno pratile i analizirale te promene.
Odatle posebnost kako britanskog odnosa prema EU, tako i statusa te države. Ipak, narodna većina je vremenom bila sve nezadovoljnija briselskom nadvladom. To se prvo ogledalo u pojavi Partije nezavisnosti Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP), koja je od marginalne, populističke stranke, bez poslanika u Vestminsterskoj palati, u jednom času postala najmoćnija ostrvska partija u Evropskom parlamentu.
Lažna slika o pobedi ološa
Iz Srbije - koja je posle propasti postsocijalističkog autoritarnog režima i kleptokratskog tranzicionog simuliranja demokratije danas na putu kontrolisanog pluralizma bliskoistočnog ili nekadašnjeg latinoameričkog tipa - stižu ocene kako je u Britaniji pobedio ološ i kako su mladi Britanci za EU.Zatim se periodično na lokalnim izborima javljala mala, ali radikalna, Britanska nacionalna partija sa slabim rezultatima, ali prisutnošću simptomatske simbolike.
Zaokreti lidera vodećih partija
Konačno, i u establišmentu triju velikih partija nastale su promene. Harizmatični Boris Džonson uspeo je kao autsajder da se nametne javnosti i mnogo godina bude gradonačelnik Londona.
Poslanik iz zadnjih klupa Parlamenta Džeremi Korbin uspeo je da dođe na čelo Laburističke partije.
Dakle, dve najveće partije, nekada u potpunosti naklonjene EU, dobile su vođe koji su bili vrlo kritični prema Briselu. Čak i sam Džejms Kameron dobio je izbore na programu koji je bio, blago rečeno, evroskeptičan. Zamisao o referendumima, kako o nezavisnosti Škotske, tako i o istupanju Britanije iz EU, u svojoj suštini deo su njegovog programa.
On sam, baš kao i Korbin, pod pritiskom okolnosti, kada je došao u priliku da povede partiju, a u njegovom slučaju i vladu, promenio je stav prema EU i na referendumu je zastupao ideju o ostanku u članstvu.
Referendumi - šanse novih političara
Ta velika kriza elite, njena ideološka amnezija i programska demencija, svakako je teško opterećivala i u suštini delila britansko društvo. Bilo je samo potrebno da to nezadovoljstvo bude artikulisano razumnije i jasnije nego što je to mogla da ponudi neka autsajderska partija novih ljudi.
Referendumi iz 2014. i 2016. pružili su priliku novim ljudima, ponudili metu novim ciljevima i dali tačku oslonca za promene. Škotski referendum se završio pobedom ideje Ujedinjenog Kraljevstva, ali je Škotska stekla nova prava, a Škoti su se odvojili od partija sa sedištem u Londonu:
Nekada mala Škotska nacionalna partija danas predstavlja partiju jednog naroda, više nego što je, recimo, HDZ ikad predstavljao partiju svih Hrvata...
Narodna pobuna
Uverenje većine građana Britanije da im jačanje briselske birokratije nije u interesu, da im sloboda kretanja radne snage u EU ne donosi korist već da ih obespravljuje.., podstakli su narod na pobunu.Činjenica da je London glasao protiv, još čudnije zadovoljstvo mladih postojećim stanjem koje za njih nikako nije povoljno, govore o krizi u koju britansko društvo može doći kada ti mladi ljudi povedu zemlju.
U Vučićevoj Srbiji i Sisijevom Egiptu
Sama pomisao da bi narod imao pravo da glasa samo dok nekoj grupi to odgovara, duboko je autoritarna i može voditi u progone i zločin. Takav stav jedna je od najgorih tekovina uticaja EU na Srbiju.
Danas kod nas oko 50 odsto građana ne želi stupanje u EU, a u Narodnoj skupštini to njihovo mišljenje deli svega 15 odsto poslanika.
Programski stavovi političara postali su čist marketing i moguće je da onaj ko ispunjava sva naređenja diplomatija SAD i EU, kao osnov svoje političke propagande, ipak usvoji besomučno optuživanje opozicije da je u službi Vašingtona.
Tako je danas u Egiptu maršala Sisija, tako je u Vučićevoj Srbiji.
A da je bilo - obrnuto
Odluka Britanaca naišla je na nevericu, odbijanje i gnev kod vlada evropskih zemalja. Već čujemo pretnje koje tako podsećaju na vreme propasti SFR Jugoslavije.
Govori se o otcepljenju Škotske i Severne Irske. U obrnutom slučaju svakako takve zamisli i pretnje ne bi dobile globalni eho i ovoliki značaj.
Društvo nesklono da sledi tradicije
Tvrdnja da različito glasanje o pitanju članstva u EU, koja je još uvek samo tip međunarodne organizacije, može da ugrozi postojanje zajedničke države, u suštini negira sve druge složene države.
U tom slučaju Bosna i Hercegovina, kao i još tridesetak država širom sveta, ne bi smele ni da nastanu niti bi mogle da opstanu. Postoji tumačenje da je uspeh Britanije posledica neobične i čudesne činjenice - da je britanska aristokratija bila demokratska, a demokratija aristokratska.
Referendumi iz 2014. i 2016. bili su, sada se to vidi, pokušaj da takva tradicija bude formalno, simbolički nastavljena u jednom društvu koje je sve manje spremno da sledi svoje velike tradicije. Odatle i ovolika neverica i nespremnost na suočavanje sa odlukom koja je legitimna i verovatno, dugoročno gledano, bolja.
SUTRA: PAKT JOBOVA I LITTLE ENGLAND
