Život u Prištini za nas je nemoguć

Pogled je govorio više od reči. Mlad Prištevac gutao je knedlu besa i razočaranja, a čekao ga je i sudija koji će dalje odlučiti o sudbini njegove mlade porodice. Sedeći u policijskom kombiju, držao je svoju dvogodišnju ćerkicu na kolenima, ona nije znala šta se dešava. Supruga je sedela kraj njega. Njoj je i te kako bilo jasno da je njihovom putu došao kraj, ali ništa nije mogla da kaže, jer nije znala ni reč srpskog.

A. Čukić

Ne odustaju: Albanci u blizini srpsko-mađarske granice čekaju taksi

Granična policija Srbije je taj dan kraj sela Hajdukovo u zelenoj zoni zaustavila ovu grupu od 15-ak ilegalnih imigranata. Policajac je polako pokušavao da usmeri gospođu koja je u naručju držala bebu umotanu u ćebe. Ona je krenula ka kombiju, a za njom su kao pačići išle dve devojčice obučene u roze jaknice i kapice, držeći se za ruke. Nisu imale više od dve godine.

- O, Bože! - otelo se i policajcu koji ove scene gleda već mesecima.

- Iz Prištine sam krenuo sam sa ženom i ćerkom, jer tamo nemam od čega i kako da živim. Opstanak je nemoguć. Odlučio sam se jer nemam ni kako ni od čega. Tamo nema života. Ranije sam živeo u Nemačkoj i znam kakav život može da bude, ali nisam uspeo da dobijem papire - pričao je on, moleći da mu ne spominjemo ime jer majka bolesna u Prištini gleda vesti i čeka.

Da bi došao do Subotice potrošio je ozbiljan novac. Pedeset evra po osobi platio je kartu do Beograda, 16 do Subotice, i zatim 25 do Palića, i još da pređe preko zelene zone.

- Godinama sam pokušavao bilo kakav posao da nađem, bilo šta, ali nema i nema. Ne mogu tamo da živim. Pokušavaću da odem u Evropu sve dok ne uspem. Nemam drugi izbor - rekao je bez ustručavanja pred policajcima, verujući da će ga oni kao čoveka razumeti. Dolazak u Suboticu je razrađena šema. Jedne subote je bilo čak 12 prepunih redovnih linija, kaže ovaj čovek.

Miodrag Stojković, pomoćnih direktora za autobusku stanicu u tom gradu, ističući da ima i autobusa koji se ne beleže jer ne staju na perone. U utorak do deset sati ujutru stigla su tri takva prevoza.

- Staraca u tim grupama nema, ali ima beba i dosta male dece. Kada autobus dođe na peron, taksisti preuzimaju stvar u svoje ruke. To je razrađen biznis. Voze ih do neke vile na Paliću, a odatle ih šetači vode preko granice, pa se dalje snalaze kako znaju i umeju - objašnjava Stojković.

A. Čukić

Nije prošao: Srpska policija vratila je ovog Albanca sa ćerkom

Ispred subotičke autobuske stanice taksista je, taman toliko ko da je beogradska.
- Imamo ove naše legalne azilante sa Kosova, i ove ilegalne iz Sirije. Ove naše vozimo, a ove strane izbegavamo - priča nam jedan od taksista.

On dodaje da ni oni, kao ni ostatak Subotice nisu znali šta se dešava u njihovoj opštini do pre mesec dana.

- Tek iz medija smo saznali, pa smo i mi došli do vozimo. I nije istina što se piše po medijima da pređe 200 do 300 dnevno, pređe bar njih 1.000. Znam koliko je tura taksista otišlo svaki dan. Ne znam od čega ti sa Kosova beže, ali mi ih je žao. Oni su ovde ko ovce za šišanje, svi im uzmu pare. Naposletku i naši Romi im uzmu novac da ih prevode - kaže taksista.

Doduše, ni on ekipi "Vesti" nije želeo da besplatno pokaže koje su tačne lokacije vila. Morate da razumete. Subotica je grad na granici, a u svakom pograničnom gradu se sve plaća, pa tako i informacija - bio je uporan taksista.

Tačno u 10.15 stigao je krcat Lastin autobus iz Beograda. Putnici su u grupama počeli da izlaze sa stanice. Bile su to cele porodice sa decom. U susret su im sa parkinga poleteli taksisti, i odmah su na albanskom počeli pregovori o putu i ceni. Otac, majka i troje dece čekali su da na njih dođe red "da se dogovore". Na albanskom su rekli da su iz Uroševca, a na pitanje - otkud u Subotici, otac nam je sa osmehom odgovorio - pa idem kod prijatelja. "Prijatelj" se nije pojavio da ih sačeka, ali taksista je spustio cenu, pa se porodica potrpala u vozilo.

Pratili smo dva vozila koja se zaustavila ispred zelene kuće u selu Hajdukovo. Na njoj je pisalo "vila Lira". U kući koja liči na sve, sem na vilu, sklapaju se dalji dogovori, i sledi novo "prepakivanje" putnika. A, ono što ih čeka je daleko od muzike i pesme.

Ilegalni imigranti granicu prelaze bukvalno probijajući se kroz šipražje, gazeći i upadajući u opasne veštačke kanale za navodnjavanje čiju je dubinu nemoguće proceniti, a u kojima gusto blato uvek vuče nadole, i kroz nepreglednu šumu. Ljudi koji ih prevode su uglavnom lokalci, osobe sa dosijeom, u koje su uobičajeno upisane švercerske aktivnosti. Policija je za poslednjih mesec dana podnela 67 krivičnih prijava, a na desetine oduzetih vozila nalaze se na parkingu pogranične policije u Subotici.
Put ilegalnih imigracija uglavnom idu mladi ljudi, starosti od 17 do 25 godina, a srpski policajci se prema svima ponašaju sa puno razumevanja. Nude im hranu, vodu...

Pred nama je bio granični kamen države Srbije, iznad njega stub sa kamerom, a tri koraka dalje granični kamen Mađarske. Između dva kamena bio je kanal u vodi i blatu iz koga je izbijala gusta trska. Zima je izjedala lice i prste, a od zemlje je išlo toliko hladno da je bilo nemoguće stajati u mestu. U snegu su se videli otisci stopala, a kraj šipražja putanja automobilskih guma. I ako uspeju da pređu tu prepreku, sa druge strane ih čekaju mađarske vlasti koje će ih, kako sada stvari stoje, vrlo brzo vratiti nazad. Samo će se kući vratiti siromašniji nego što su od kuće krenuli.