Mama, ima li hleba?
Sudbinu 40-godišnje Radmile Drljače i njene dece: Dražena, Klaudije, Dijane i Nemanje ispisali su rat, zlostavljanje u porodici, nemar policije i državnih organa... Oni danas jedu na narodnom kazanu. Radmila je od torture ostala bez ijednog zuba u glavi, sa ožiljcima na telu i duši. Žive od 130 evra socijalne pomoći koju troše na plaćanje kirije i dažbina za komunalije i struju. Za sve ostalo preostaje im dečji dodatak od oko 60 evra i narodna kuhinja.
Radmila je rodom iz Bihaća, gde je odrasla i imala veliku ljubav Gorana Milića, koji je poginuo ubrzo po izbijanju rata na čišćenju terena.
Smeh policije- Osim Novice Tončeva, predsednika opštine koji nam je pomogao, svi ostali su zakazali, od policije koja je štitila krvnika kog sam prijavljivala i smejala mi se u lice, do službi koje su morale da nas izmeste i zaštite, decu, pa onda i mene. Tako je bilo i 2010. godine, kada me je po ko zna koji put krvnički pretukao, psihički bolesnu sestru pokušao da siluje. Prijavila sam policiji, sestru su smestili u Domu za stare u Surdulici gde je i danas, a on nije dobio nikakvu prijavu - ističe Radmila. |
- Zabavljali smo se, rat je počeo aprila te 1992. godine, zakleli se, čim se to ludilo završi, na jesen da se uzmemo. Stigla je jesen, Goran je poginuo, a ja sam se sedam dana nakon toga porodila sa Draženom. Nakon tri meseca pod granatama i boravka u podrumu sa detetom, uspeli smo da izađemo iz Bihaća nakon razmene sa muslimanskim vojnicima.
- Jedan naš konvoj za dva njihova. Stigli smo u Donji Lapac, u Krajinu, odakle smo ponovo bežali nakon hrvatske "Oluje". Nekako sam stigla u Majka je kasnije umrla, sestra Gordana se udala u Prijedoru, Ljiljana u Stepojevcu kod Lazarevca, a ja sam ostala sa Draženom i bolesnom sestrom Svjetlanom, o kojoj sam vodila brigu. Otac je umro još pre rata i bio sahranjen u Bihaću - navodi Radmila.
Rakija za buđenje
Njene biblijske muke nastaće kad krene da živi sa čovekom sa kojim će izroditi još troje dece.
- Vratili smo se 2003. godine u njegovo selo na Vlasini, tada je Klaudija imala dve godine. Bio je bolesno ljubomoran, mislila sam proći će ga. Kada smo se vratili, nastavio je da radi po okolini i u Surdulici kao majstor dunđer za sve zidarske poslove. Pio je sve više, litar rakije mu je bio mera ujutru. Onako krupan, preko dva metra visok, počeo je da me tuče. A tukao me je pred decom i bolesnom sestrom krvnički.
- Trpela sam zbog dece, osim troje koje sam mu rodila, sedam puta sam morala da abortiram, a govorio je da mi pravi decu kako se ne bih kurvala. A deci koju sam mu rodila nije hteo da da svoje prezime, pravdajući se da ne zna da li su njegova, ali je zato uzimao njihov dečji dodatak i propio bi ga odmah - kaže Radmila.
Sa decom je uvek bila više gladna nego sita. Živeli su na Vlasini Okruglici, naselju pored jezera. Godinama su jeli krompir, kupus, hleb, mleko je uzimala kada bi odradila kod seljana na Vlasini.
- Stalno smo bili gladni, ipak, veći problem su bile svakodnevne batine, a deca su bila prestravljena. Kada bi nasilnik naišao, Nemanja onako mali odmah bi se upiškio - priča Radmila.
Obesiću te
Astma u amanet- Klaudija je u 6. razredu, kupujem joj lekove, živimo u vlazi, dobila je teško zapaljenje pluća, nikako dete da oporavim. Dijana je u drugom osnovne. Nemanji, koji još ne ide u školu, kupila sam pumpicu, dobio je bronhijalnu astmu - očajna je Radmila. |
Da se nije desio 4. jun 2012. godine i torture posle koje je jedva ostala živa, danas ne bi bila u Vranju, podstanar, na narodnom kazanu, ali bezbedna.
- Pošla sam sa decom tog 4. juna na planinu, gde je njegov zaseok, da radimo kod jedne žene na imanju. Na kraju dana pošto nije imala novac da nam plati, dala mi je pet kilograma sira u plastičnoj kutiji i flašu mleka.
- Krenuli smo da se odmorimo kući, a on se javio da moramo natrag u njegovo selo, pod trem. Susreo nas je na polovini puta i naredio deci da idu napred, a mi smo išli za njim na određenoj udaljenosti kako nas ne bi videla. Bio je obnevideo od pića. Odmah je krenuo da me tuče pesnicama, a one kao maljevi. Onda mi je oteo kantu sa sirom i razbio o glavu. Sir je odleteo, a meni je na licu tekla krv. Od tada imam ožiljak.
- Potom mi je prosuo mleko po glavi, šutirao u stomak, svuda. Bila sam modrozelena u telu, posebno po nogama. Uhvatio me je za kosu koja je bila dugačka, obmotao je oko ruke i vukao me po zemlji možda 300 metara i lajao oponašajući da vodi psa. Kad me je doveo u blizini kuće, vezao mi je jednu ruku kanapom za drvo. Otišao je po uže jer mi je rekao: "Obesiću te." Kada je otišao po uže, ko zna kako i kojom snagom sam uspela da odvežem ruku i sakrijem se u visokoj travi. Bio je već mrkli mrak. Uspela sam da pobegnem nakon četiri sata trčanja, padanja i neprestanog plača.
- Stigla sam do Promaje na Vlasini, gde me je neko popeo u kombi i odmah odveo u Surdulicu, u bolnicu. Bilo je četiri sata ujutru. Bila sam na hirurškom i ginekološkom odeljenju zbog teških povreda, opasnih po život. Tek tada su svi reagovali u Surdulici, posebno policija. On je uhapšen, a potom je dobio tri meseca zatvora. Kada sam se oporavila, uzela sam decu za ruke, stala na raskrsnici u Surdulici, razmislila i odlučila da krenemo put Vranja, što dalje od mesta košmara - navodi Radmila.
U Vranju živi pod kirijom, u staroj kućici.
- Šta da kažem, jedemo u narodnoj kuhinji. Uzmem jelo, čorbu, paprikaš ili pasulj za nas petoro i hleb i to je sve. Evo, danas čorbuljak. Idem po kućama i radim sve što ima da se radi. Ali, posla nema. Dali su nam dobri ljudi malo odeće i obuće da deca ne idu gola i bosa u školu. Ne mogu više. Deca su mi opsednuta boleštinama i glađu. Jedemo jednom dnevno. Uveče sakupim ove male oko mene, legnemo, a ona kroz suze: "Mama, ima li hleba?" Ćutim, neme suze se slivaju niz obraze. Svi plačemo. Jastuk je ujutru mokar od suza - završava priču Radmila.
