Život ispod crte: Dečak doručkuje kupine
Saša Jovanović uskoro puni 14 godina i živi u planinskom selu Dupeljevo, 40 kilometara severozapadno od Vranja. Jedini je dečak u selu koje broji još 20 stanovnika. Njegov pogled luta okolnim planinama i po zaseoku koji ima dve kuće. Život na oko 1.000 metara nadmorske visine težak je za ovog dečaka.
Nema osmeha na njegovom licu, samo tragovi prerane brige, mukotrpnog života i svakodnevne borbe za komad hleba. Oči mu vlažne kao da žal izbija iz njih, iskre suze koje jedva čekaju da jurnu i zalepe se za okolne kupinjake, gde nalazi ponešto da pojede za doručak. Živi sa ocem Novicom (56) i majkom Sunčicom (44), u uslovima nedostojnim ljudi.
Trpe gladni zbog mene
- Otac ne radi, ide po okolnim selima, najpre u susednu Oštru Glavu gde vadi ogromne isečene buke iz dolina za dnevnicu od 10 evra. Od sedam ujutru do sedam naveče. To kad ima posla, a nema ga uvek. Dođe slomljen, godine ga sustižu, ruke kao da mu se sasušile. Kad ga uhvati bolest ukoči ga kičma, pa po dve nedelje ne može da se digne iz kreveta. Lekova nemamo, pa tako leži, kuka od bolova, a meni srce da prepukne. I majka je bolesna, ali jadnica, mirna je i brižna.
Hleb sa jabukom
Saša jede planinske jabuke
Majka iznosi Saši oveći komad hleba:
|
- Šta joj otac kaže, ona odradi. Znam da ide i moli komšije, pa i one u drugom selu da nam udele komad sira, malo pasulja, krompira, brašna... Pa ona i otac kasnije to redom vrate. Znam da je to sve zbog mene, da ja danas jedem jednom ili dva puta, a oni po tri-četiri dana ni mrvicu ne stave u usta, samo vodu popiju. Veliki sam, sve vidim, odem iza kuće u šumu, pa se sit isplačem. Krivo mi je zašto je to sve tako kod nas, zašto nije kao kod mojih drugara iz škole - priča o svojoj teškoj sudbini Saša.
Težak rad- Ima jedan mlađi čovek iz Oštre Glave i moj rođak iz Dupeljeva koji hoće da pomognu. Kod Stojana iz Oštre Glave radim, uzmem ono debelo uže prikačeno na metalni tegljač, pa prebacim preko ramena, on krene traktorom, ja vučem iz doline, debela buka udara u stabla, pomeram, vučem, a samo na jedno mislim: kada će creva iz utrobe da mi ispadnu - priča Novica. |
Laganim korakom prilazi psu i jednoj kozi, kaže to mu je sve što ima, pored roditelja. Pas mu je najbolji drug, sa njim se igra. Mazi kozu od koje i nema neke velike koristi, daje manje od litre mleka dnevno, ali je Saša mnogo voli.
Porodica Jovanović nikada nije živela u blagostanju, ali najteže muke zadesile su ih 2011. godine, kada se pod teškim snežnim nanosima urušila kuća. Ostali su bez krova nad glavom, ali i bez pomoćne zgrade za stoku. Da nije bilo njihove rođake koja živi u Beogradu i koja im je dozvolila da se privremeno usele u njenu staru kućicu, smrzli bi se u snegu, jer se do sela nije moglo doći.
- I, eto, tu smo privremeno, pitanje je do kad ćemo i ovo imati. Dve sobice, jedna u kojoj može da se stanuje i druga koja služi kao ostava. Tu nabacamo sve što imamo, uglavnom odeću koju nam ljudi udele. Meni daju ono što ostane za nekim pokojnikom, Nadici i Saši kad im omali. Nemamo ništa ljudi, aman, kako nas nađoste u ovoj pusteliji? Nikakvu prostoriju, barem za kokoške, nemamo.
- Ni primanja, ni dečji dodatak, ni socijalnu pomoć. Pitao sam za pomoć, ali rekli su mi da imamo dva hektara zemlje. Evo im je, sva kamenjiva, neobradiva, zarasla u šiblje i žbunje. Imamo oko 200 metara kvadratnih obradive zemlje. Pomogao mi je jedan komšija da posadim kukuruz, malo krompira i pasulja. Dobili smo kukuruz 30 centimetara od zemlje, samo šušljak, krompir kao sitni orah, a pasulj kao nokat na malom prstu dečje ruke. Evo, gledajte, nabrali smo dve kile pasulja, desetak kila krompira, a kukuruza ni za lek. Četiri dana od jutra do mraka sam izvlačio buke iz dolina, da bih odužio dug čoveku koji nam je posadio kukuruz - jada se Novica, dok briše rukom čelo mokro od znoja.
Da nije komšija koji ga unajmljuju da radi i da nije onih koji daju
ponešto da dete ima da pojede, ko zna šta bi bilo sa njima. Novičina supruga Nadica obilazi oko nas, bolest je učinila svoje. Teško se kreće, ali se nasmeši svaki put kad joj pogled padne na sina Sašu. Novica joj pokazuje da ode. I ona ide iza kuće, pere suđe. Pored stoji puno flaša sa vodom.
Samo kravu tražimo
- Imamo vode, ali je toliko slab protok da preko dana ne može da stigne do nas, pa noću pravimo zalihe. Ovde nema dovoljno vode, ali zato šume je u izobilju - kaže nesrećna žena.
Saša se igra sa psom. Napravio je goliće, uzeo gumenu loptu i trči sa njim. Naučio ga je mnogim stvarima. Kad ga prevari da mu gol. Miluje ga, a onda odlazi do koze koju grli i ljubi. Prilazi, uzjapuren od trke sa psom i sunca.
- Koza je moja ljubimica, napravio smo joj sa tatom kućicu, da tako kažem. Sa strane smo stavili neke letve i granje, a odozgo sakupljamo seno koje ostaje po livadama kada ljudi kose i stavljamo na krov. Uh, zimi kako joj je hladno. Mi u kući barem imamo drva, jer je šuma svuda oko nas. Problem je šporet koji dimi, gore u ćošku sobe vlaži pa stavljamo kante. Samo da ne padne neki veći sneg još jednom, inače, gotovi smo. Nemamo nameštaj, leti jedemo napolju za omanjim drvenim stolom, zimi ga unosimo. Ma i šta će nam kad ne jedemo stalno, možemo i sedeći na trupcima u sobi. Spavamo na krevetima zalepljenim za zemlju, smrdi na sve strane od navučene vlage - kaže Saša.
Žao mu najviše što ne može više da uči. Dok je išao u nižu osnovnu školu u susednom Mijovcu, pet kilometara naniže, bio je odličan učenik. Od petog razreda ide u centralnu školu u selu Vlase. Kad se sve sabere, 15 kilometara u jednom pravcu.
- Kad ima autobusa u Mijovcu onda je dobro, ali nema ga uvek, dva puta najviše u nedelji. Ostalim danima idem peške, po kiši, snegu, vetru... Uh, koliko sam puta bio mokar do gole kože. Ustajem u pola pet izjutra, dok se spremam spavam stojeći, polazim u pet da bih stigao na vreme. Kad je suvo vraćam se iz škole oko četiri popodne, a kad je loše vreme noću. Čekaju me dole u Mijovcu otac i majka.
- Zimi me ispraćaju, opet do Mijovca, jer ovde ima vukova, divljih svinja, lisica, ali i srna koliko hoćete. To se odomaćilo, prolaze pored kuće. Kad se vratim, sklupčam se pored šporeta, uspavam, a otac me prebaci u krevet. Nemam vremena za učenje. Samo ono što zapamtim na času, a to je bilo dovoljno da sa vrlodobrim uspehom završim sedmi razred - kao navijen priča Saša.
Nemaju kupatilo, nameštaj, garderobu... A ovaj dečak na pitanje šta bi najviše voleo da dobije, kaže samo jednu kravu.
- Samo nam krava treba, da nikad ne budemo gladni!
Otac mu dobacuje:
- Sine, gde ćemo da je čuvamo, nemamo ni mi gde da stanujemo.
Ali i za to Saša ima rešenje.
- Sagradićemo od drveta štalu, iskovaćemo, pomoći će nam komšije, zvaćemo nekog majstora iz donjih sela, odradićemo. Imamo bukve, bagrema, svuda oko nas. Iskovaćemo tata, pokrićemo je i smestićemo kravu. Trave ima u izobilju, kosićemo, slagaćemo na stogove da ima da jede zimi. Samo je krava naš spas. Pa, šta ako nas rođaka istera izu kuće, napravićemo kolibu od drveta, samo da ne duva i da nađemo neki bolji šporet - kaže Saša.
