Novembarski dani srećom obasjani
Mladom Saši Jovanoviću, 14-godišnjem dečaku odraslom na hlebu, kupinama, divljim jabukama, pečurkama, koji sa roditeljima, ocem Novicom i majkom Sunčicom živi u selu Dupeljevo kod Vranja, u maloj trošnoj kućici, nedavno je stigla pomoć od 300 dolara anonimnog donatora iz Vindzora u Kanadi.
Jovanovići su ovaj dar dobročinitelja podigli u mesnoj pošti u centralnom selu Vlase. Reporteri "Vesti" susreli su se sa njima na ovom mestu, dok je Novica podizao novac. Nisu krili radost, pošto im je svaki dinar i više nego dobrodošao da se skuće i oforme skromno domaćinstvo, kako se ne bi više dešavalo da nemaju osnovnih sredstava za život.
- Hvala tom divnom čoveku koji nam iz daleke Kanade šalje novac. Morao sam u školi da potražim atlas i da vidim gde je ta zemlja... Toliko je daleko, a eto, on se baš nas setio. Želimo mu svu sreću od Boga, neka ga čuva i sve njegove najmilije. Na moj predlog odlučili smo da deo ovog novca utrošimo na to kako bismo uveli vodu iz naše polusrušene kuće do ove u kojoj živimo, a vlasništvo je naše rođake. Da majka ne puni flaše i kante kako bi prala razne stvari iza kuće, već da vodu uvedemo unutra i stavimo jednu sudoperu. Ostatkom ćemo, naravno, namiriti naše koze - kaže Saša, koji je preuzeo brigu o vođenju domaćinstva.
Početak novembra doneo je dosta sunca na planini, pa su poterale i pečurke, a ima još i šipuraka.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924. |
- Čim se vratim iz škole, napišem domaće zadatke, pa trčim u berbu šipuraka, kojih ima svuda okolo. Prodajemo dole u centralnim selima po kućama i na pijaci. Nije povoljna cena, ali zaradi se koji dinar. Za nas je i malo mnogo. Ujutru, sada dok ima pečuraka ustajem rano, još je mrak, ali valja poraniti, jer me posle čeka škola. Sa roditeljima idem u okolnu šumu, pošto znamo gde izlaze pečurke. Beremo ih do sedam ujutru, pa ja posle krenem u školu peške do asfaltiranog puta. Otuda hvatam autobus do Vlasa - priča Saša.
Njegova najveća sreća i ljubav su koze. Ima ih ukupno tri, od kojih su dve kupljene od donacija dobrih ljudi iz dijaspore na čemu će im biti večno zahvalni.
- Sada imamo više mleka, pa će majka Sunčica moći da pravi više sira. Užurbano spremamo seno za zimu, kako bismo prehranili koze. Pomažu nam ljudi iz Oštre Glave, susednog sela, pa nam nakose sena i preteraju do kuće. Otac će sve to odraditi kada ide sa njima u branje drva za ogrev. Napravili smo i prostoriju za koze, od kolaca i šušljaka, sasušenih stabljika kukuruza. Spleli smo to, zavezali kanapom i slagali. Valjda neće biti nekog prevelikog snega ili mraza, inače ćemo morati da ih uvedemo u kućicu, u naš hodnik. Mnogo ih volim i uradiću sve što je potrebno da malo stado uvećam - rekao je odvažno Saša.
Rastajemo se sa Jovanovićima kojima se žuri, podne je, a do sela ima četiri sata hoda. Moraće po marku da dođu do svoje kuće, sa motkama u rukama, jer može se pojaviti lisica ili divlja mačka na putu. Vukova za sada nema, što im donosi malo olakšanje.
Saša nikad srećniji- Dnevno dobijemo od tri do četiri litra mleka. Kada nakupimo dovoljno sena, hranićemo ih kako treba, što više, pa će biti i više mleka. Meni je sada super. Majka ispeče vruć hleb, pomuzem kozu, pun lončić mleka, pa se najedem i ujutru i uveče i osećam se nikad srećniji. Hvala našim dobročiniteljima širom sveta, zahvaljujući njihovoj podršci, lakše nam je nego pre. Nismo gladni, imamo i svinjče koje smo kupili od donacija, a kad ga zakoljemo biće i mesa. Eh, od kad ga nismo jeli, onog sušenog na kajiševe... - kazao je Saša Jovanović.
|
