Kafić koji zarađuje gubitke
Slast i gorčinu dijasporskog hleba osetio je i 60-godišnji Slobodan Perić, iz sela Radoševac, nadomak Golupca. Slobodan je bio dijasporsko dete, ali nikada nije pokazivao znakove razmaženosti i obesti, kao što su to činili njegovi vršnjaci čiji su roditelji takođe radili u inostranstvu i novcem nadoknađivali ljubav i razdvojenost.
- Moji roditelji Danica i Stanimir radili su u Francuskoj. Otišli su daleke 1967. godine kod prijatelja. U nepoznatu zemlju je prvo otišao otac, pa posle nekoliko godina i majka. Otac je bio krojač, učio se zanatu u Velikom Gradištu i neko vreme je tamo i radio, a onda je shvatio ako ne ode u inostranstvo nećemo maknuti s nule. Zato se pokupio i otišao u Pariz - kaže sagovornik "Vesti" Slobodan Perić, dodajući da je on tada bio dečak promenljive naravi, jer je ulazio u "magareće godine".
- Imao sam 14, a moj mlađi brat Dragan 12 godina. Ostali smo kod bake Živane i dede Slavomira u Radoševcu i nama je, ruku na srce, bilo odlično. Moji su u Parizu radili 40 godina, a svake godine sam uredno odlazio kod njih, na po mesec, dva. Ti moji odlasci nisu bili samo odmaranje već sam svaki put nešto i radio - kaže Slobodan i objašnjava da se posle srednje škole zaposlio u Golupcu kao vozač.
- Brat i ja nismo bili od one dece koja sede i čekaju da im roditelji pošalju devizni džeparac od kojeg lagodno žive - veli Slobodan, dodajući da su patrijarhalni koreni odlična osnova dobrog vaspitanja, pa su brat Dragan i on odlično razumeli, koliko se njihovi roditelji žrtvuju i muče kako bi njima obezbedili sigurnu egzistenciju i budućnost.
Šarm Pariza- Za razliku od roditelja i svih dijasporaca, Pariz sam potpuno drugačije doživljavao. U glavni grad Francuske sam dolazio nakratko, ali me je osvojio nekim nevidljivim šarmom i šmekom. On nikoga nije ostavljao ravnodušnim, osim one koji u njemu žive - kaže Slobodan. |
- Tokom godina sam počeo da shvatam da dobra dijasporska zarada zahteva velika odricanja i naporan rad. Ako sam nekada i razmišljao da odem i živim u Parizu, odustao sam jer sam znao da ne mogu da zaradim koliko mogu moji roditelji. Oni su radili dan i noć kao krojači, što na poslu, što kod kuće, u malom pariskom stanu. S druge strane, neko je morao da ostane u selu sa babom i dedom koji su ulazili u ozbiljnije godine - kaže naš sagovornik.
Razmišljao je i da ode u Pariz, da se tamo zaposli, ali od te ideje je odustao.
- Na pitanje da li se danas kajem doskora sam odgovarao ne. Međutim, u poslednje vreme sam sve nezadovoljniji i na granici blagog očaja, jer je u Srbiji sve stalo. Teško se živi i ne vidim izlaz iz ovog tamnog vilajeta i iskreno se kajem što nisam otišao na rad u inostranstvo. Nisam morao da odem u Pariz, već bilo gde, sigurno bi mi bilo bolje - kaže naš sagovornik, kome su roditelji ušteđevinom pomogli da otvori kafić u centru Golupca.
- Nekad je ovaj moj kafić radio pristojno, mogao sam da živim od onoga što zaradim, a kako se dalje bavim poljoprivredom, bilo je i da pretekne, što se odmah ulagalo u neke osnovne životne stvari. Međutim, poslednjih nekoliko godina ništa ne ide, pa slobodno mogu da kažem da mi kafić proizvodi jedino - gubitke - kaže Slobodan.