Ostao bez ruku i bez nade
Iako je u Osnovnom sudu u Paraćinu održano dvanaest ročišta, kraj sudskog procesa u kome Saša Ilić (28) iz Ćuprije traži odštetu što je ostao doživotni invalid ne samo što se ne nazire, već se još uvek ne zna ni ko je kriv za njegovu nesreću.
Velimiru Stamenkoviću se sudi za teško delo protiv opšte sigurnosti, jer je on bio vlasnik i investitor objekta na kom je nesrećni mladić radio kad ga je udarila struja od 35.000 volti. Mladić je 20. oktobra 2004. godine pao sa zgrade i jedva preživeo, ali je ostao težak invalid, jer su lekari morali da mu odseku obe ruke. Ilić je ogorčen jer se godinama ne izriče presuda, a iduće godine doći će do apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Ako se to dogodi, najavio je da će tužiti državu Strazburu.
Njegov očuh Miroslav Ćurić kaže da je javno tužilaštvo u Ćupriji podiglo najpre optužnicu protiv majstora sa kojim je Saša radio, mada je i on mogao tada da pogine. U sudskom postupku majstor je oslobođen. Na insistiranje porodice, tri godine kasnije, ćuprijsko tužilaštvo podiglo je optužnicu protiv vlasnika objekta i investitora Velimira Stamenkovića iz Ćuprije.
- Stamenković nijednom nije pozvao Sašu ni da ga pita kako je! Čak i da nije kriv, nesreća se dogodila na njegovom gradilištu. Osim toga, objekat je građen preblizu dalekovoda - kaže Ćurić.
Strašna sećanjaIlić je stradao u želji da zaradi džeparac. Taj dan, kaže, nikada neće moći da zaboravi. |
Ilić kaže da mu dokazi ništa ne vrede, jer okrivljeni ne dolazi na suđenja. Osnovni sud u Paraćinu nedavno je suđenje odložio po dvanaesti put. Poslednje ročište održano je septembra 2011. godine.
- Ako naredne godine nastupi apsolutna zastarelost, štrajkovaću ispred Narodne skupštine. Sešću na stiropor ili parče kartona dok me neko ne vidi i ne reši moj slučaj - ogorčen je Ilić.
On živi sa nevenčanom suprugom, dvoje njene dece iz prvog braka i bebom koju su dobili pre devet meseci. Jedini izvor prihoda im je socijalna pomoć. Bez pomoći supruge koja je takođe invalid ne može da živi.
- Mladost sam proveo kao invalid. Život mi je upropašćen. Preživljavamo isključivo zahvaljujući materijalnoj pomoći porodice i socijali, ali to ne može da traje večno. Ako se suđenje ne završi i ne dobijem odštetu, neku invalidninu, moja sudbina su narodna kuhinja i kazan. Ni šerpu do tamo neći moći sam da odnesem nego ću morati nekog da molim da mi sipa kutlaču hrane - priča mladić.
Ilić dodaje i da sanja maničku protezu, koja ima samo estetski efekat. Doduše, elektronska ruka bi mu bar za 20 odsto zamenila funkciju jedne ruke. Nažalost, ovaj nesrećni mladić nema novca za protezu.
