Tahiri zna šta će Tači tražiti

Србија је земља коју су опхрвале све могуће и немогуће невоље и несреће. Свако ко се бави овом темом зна да вас нико неће нити може сачувати ако се сами не чувате. Стога је јасно да нам је хитно потребна национална стратегија у борби за опстанак, јер се на хоризонту будућности могу назрети нови таласи глобалне кризе и нови тешки изазови.Србија је у хронично слабој међународној позицији јер није успела да формулише своје циљеве, да изнађе ресурсе за њихово остваривање и да створи респектабилна партнерства којима се омогућава минимално уважавање националних интереса, а пре свега око болног и претешког питања Косова.

Стога је и тај и такав „бриселски папир“ логична последица хроничне слабости, сиромаштва и унутрашње конфузије. Ово једноставно није ни алиби за власт а ни критика исте, већ дијагноза стања.Као што ондашња српска елита није била спремна на пад „берлинског зида“, тако је и данас неспремна и несвесна глобалних промена у свету. Затварање очију пред ризиком другог таласа глобалне кризе или пред променама економског баланса и појавом нових регионалних играча и на овом простору не води никуда.То значи да ће шансе бити пропуштене, а ризици постати реалне претње, ако се ове промене игноришу или, пак, ако се оне преувеличавају.

Свет данас није ни униполаран а ни мултиполаран, он је, као што је у суштини био и у прошлости, уређен по моделу глобалне феудалне хијерархије на чијем челу ће, готово је сигурно, још дуже време бити Америка, али јачају и други регионални или „специјализовани“ центри моћи. У свету хијерахизованих односа Србија може наћи своје место само ако уважава и једно и друго, те да на време уочава промене и да их искористи.То у пракси значи бити свестан „ко коси а ко воду носи“ али исто тако и да не треба потценити ни оне који „воду носе“. Никако не треба робовати једностраним концептима па веровати да се ништа не мења или на пример униполарни свет претвара у мултиполарну хегемонију регионалих сила.