Memoari Petra II Karađorđevića (6): Strašna cena časti
Posle prevrata situacija je bila haotična. Mnogim članovima vlade, koji su dugo bili u opoziciji, bilo je teško da prihvate kritike. Opsedali su me pitanjima na koja nisam mogao da odgovorim. Drugi veliki problem iskrsnuo je kao posledica srpsko-hrvatskog antagonizma. Bilo mi je veoma teško da ubedim doktora Mačeka da uđe u vladu kao potpredsednik. Najzad sam uspeo da utičem na bana Šubašića da posreduje u ime vlade i u moje ime, i s tom namerom često je putovao između Beograda i Zagreba.
GREŠKA SA ZEMLJE
Nekoliko dana posle prevrata dr Maček je najzad ušao u vladu. Njegovi uslovi bili su da se obnove pregovori sa Nemcima, da se ne preduzima nikakva akcija koja bi mogla da dovede do nemačkog napada, i da nova vlada treba da potvrdi Srpsko-hrvatski sporazum. Ti uslovi bili su prihvaćeni i odlučeno je da gospodin Ninčić, ministar spoljnih poslova, otputuje u Nemačku i razgovara o ovome sa Hitlerom, kao i da gospodin Jovanović, predsednik kabineta, treba da traži sastanak sa Musolinijem u Italiji. Nijedan od ovih planiranih sastanaka nije se održao.
Ove odluke vlade ometale su naše vojne pripreme jer su odgodile mobilizaciju i okupljanje trupa. Trebalo je svima da bude jasno da će Hitlerov sledeći korak sigurno biti napad na nas, što se zaista i dogodilo.
Oko četiri sata ujutro probudila me je sirena sa krova dvora. Pokušao sam da upalim svetlo, ali nije bilo struje. Uzeo sam baterijsku lampu, obukao kućni ogrtač, ogrnuo kaput preko ramena i žurno sišao u hol, kad se svetlo iznenada upalilo, pošto je uključen naš agregat. Ugasio sam svetla jer je hol bio natkriven zastakljenom kupolom. Svi mi koji smo bili u Belom dvoru sišli smo u sklonište. Telefonirao sam komandi Ratnog vazduhoplovstva da pitam za novosti, a oni su me obavestili da je pedeset neidentifikovanih dvomotornih aviona prešlo granicu i da su se zaputili prema gradu. Posle tri-četiri sata čekanja telefon je ponovo zazvonio i javili su mi da su bombarderi kružili nad gradom, ali da su se vratili prema granici. Začula se sirena za prestanak vazdušne opasnosti i mi smo se vratili u krevet.
Sledeće čega se sećam jeste vrisak koji para uši i potmula tutnjava eksplozija bombi. Iskočio sam iz kreveta i dok sam navlačio kaput blesak me je zaslepeo, a vreo vazduh nahrupio je kroz otvorene prozore, odbacivši me na pod. Drugi prozor, koji je bio zatvoren, razbio se, a staklo se rasprslo po sobi. Rat je počeo.
Odjurio sam u hol gde se razbio stakleni krov i otišao u sklonište, kao i svi ostali. Unutra je bilo mračno i samo sam ja imao bateriju. Svi pokušaji da se osposobi agregat bili su bezuspešni. Nisu radili ni klima-uređaji. Poslao sam Radenka po baterijske lampe i sveće. Utvrdio sam da običan telefon ne radi, pa sam morao da upotrebim vojni. Posle nekog vremena stupio sam vezu sa komandom Ratnog vazduhoplovstva i dobio sam obaveštenje da oko dve stotine bombardera, "hajnkel 111 s", "junker 87", "štuka" - napada grad i da su mete, zasad, Kraljevski dvor, Železnička stanica, pošta, radio-stanica i zgrade Generalštaba. Na pitanje kakva je naša odbrana, odgovorili su mi da je upravo poletela eskadrila "harikena", a da su dve eksadrile "meseršmita" krenule iz Kraljeva prema Beogradu. Kasnije sam pokušao da stupim u vezu sa Vrhovnom komandom, ali je linija bila u prekidu.
Dotad je prvi talas bombardovanja već prošao, te sam se vratio u Beli dvor da se obučem. Postavio sam na krov stražu sa trubom da najavi približavanje neprijateljskih aviona jer sirena više nije radila. Jedini avioni koji su se tada videli iznad grada bili su naši "harikeni".
Utvrdio sam da Beli dvor nije direktno pogođen, mada je u bašti zjapio krater i svi prozori na mojoj strani kuće su popucali. Sa prozora bez stakala na spratu video sam kako se iz Kraljevskog dvora vije dim.
Premijer na venčanjuPozvao sam telefonom predsednika vlade (generala Simovića, prim. prir.) na kuću, a njegov batler mi je rekao da je njegova ekselencija u crkvi u Topčideru, gde mu se kći venčava. To me je izbezumilo. Ostavio sam poruku da mi telefonira čim se vrati. Drugim telefonom javio sam Komandi protivvazdušne odbrane da me obaveštava o događajima.
|
Dok sam se oblačio, oglasila se truba i kad sam pogledao kroz prozor ugledao sam nekoliko lovačkih aviona kako se približavaju s juga. Opet sam obukao kaput, a moj ađutant je ušao u sobu. "Opet smo napadnuti", rekao je. Kazao sam mu da nisam siguran u to i da su ti avioni verovatno naši "meseršmiti" koji dolaze da brane grad. Međutim, opet smo sišli u sklonište, a ja sam izvirio kroz pomoćni izlaz da vidim šta se dešava. Ono što sam ugledao užasnulo me je; piloti "harikena" odmah su napali naše "meseršmite", pomislivši da su to nemački avioni. Svuda unaokolo su se vodile su se borbe u vazduhu. Mnogo je vremena prošlo pre no što su prepoznali jedni druge i gubici su bili veliki. To je bila greška kontrole sa zemlje.
Nekoliko minuta posle ovog tragičnog incidenta drugi talas bombardera praćenih lovcima nastavio je da bombarduje grad. I opet nijedna bomba nije pala na zgradu dvora. Posle drugog napada došao je general Simović i sišao u naše sklonište. Dojurio je iz crkve svojoj kući, brzo se presvukao i zaputio se pravo u Beli dvor. Odmah sam mu rekao da me izvesti o svemu što zna, ali on nije znao mnogo više od mene.
Napali su nas duž cele granice i sve komunikacije su bile uništene. Već na početku vazdušnog napada naša radio-stanica je bila direktno pogođena i posle toga više nije data nijedna radio-objava. Vrhovna komanda je evakuisana u Zvornik, na Drini, i Simović mi je rekao da im se istog popodneva moram pridružiti. Međutim, dodao je da ima i "neke veoma dobre vesti". Ambasador Gavrilović je kasno sinoć poslao telegram u kome je javio da je potpisao pakt o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći sa Molotovom. Gajio je nadu da će "velika majka Rusija" biti na našoj strani i da će odmah napasti Nemačku u znak odmazde. Što se toga tiče, bio sam veoma skeptičan i nisam mogao da se pridružim njegovom oduševljenju. Odjurio je da se sastane s generalima i članovima vladi i da organizuje njihovu evakuaciju. Mislio je kako bi bilo mudro da se vlada evakuiše u Užice, oko pedeset kilometara južno od Zvornika, rekavši: "Bilo bi bolje da deluju iz daljine kako nas ne bi ometali u našem ratovanju." Posle tog sastanka dva dana ga nisam video.
Iz Beograda sam otišao automobilom. Dok smo prolazili pored Avale, okrenuo sam se i poslednji put pogledao Beograd: moj voljeni rodni grad je goreo, a stub dima dizao se u nebo tamo gde su nemački bombarderi sejali smrt i ostavljali za sobom pustoš.
PRESTONICA PALA
Sutradan ujutru otišli smo za Han Pijesak. Nisam mogao da uspostavim vezu sa Vrhovnom komandom, ali me je Simović obavestio da će članovi komande doći kasnije. Oko šest sati dobio sam dovoljno tople vode da se okupam, kad mi je jedan od mojih ađutanata zakucao na vrata i skrenuo mi pažnju na kolonu automobila, za koju je utvrđeno da pripada Vrhovnoj komandi. Pošto su oni bili samo u prolazu, rekao sam mu da pošalje jednog oficira da ih upita kuda su krenuli. Brzo sam se okupao i sišao. Ađutant me je obavestio da Vrhovna komanda nastavlja za Sarajevo - tako je bio naredio general Simović jer su Nemci prešli Dunav i zauzeli Beograd.
