Memoari Petra II Karađorđevića (3): Paklena zavera

Ubistvo mog oca bila je velika tragedija za njegovu zemlju, za svet i za mene... Musolini i Pavelić su na očevu smrt gledali kao na prvi korak ka uništenju Jugoslavije, što su grozničavo priželjkivali. Pošto je prvi loše organizovan atentat na moga oca propao, Pavelić je odabrao odlučnog i iskusnog teroristu Ivana Mihajlova, koji je bio vođa VMRO-a, makedonske revolucionarne organizacije, da smisli najsigurniji plan.

Prvi korak ka uništenju Jugoslavije: Atentat na kralja Aleksandra u Marseju

ZAMETANJE TRAGOVA
Septembra 1934. u celokupnoj štampi je objavljena namera mog oca da u oktobru poseti Francusku. U to vreme Pavelić je u Rimu imao više susreta sa Mihajlovim, koji je odseo u hotelu "Kontinental". Dr Erkole Konti, generalni inspektor italijanske javne bezbednosti, prisustvovao je nekim od tih sastanaka i nesporno je bio detaljno upoznat sa planovima za izvršenje zločina. Prvih dana oktobra plan je počeo da se realizuje. Bugari Mijo Kralj i Veličko Kerin, Mihajlovljev telohranitelj, bili su ljudi kojima je povereno da izvrše ubistvo, a Kerinu su objašnjeni svi detalji. Sekretar organizacije, zvani Bzik, otišao je u logor u Mađarsku i, po priči, bacanjem novčića izabrao ljude koji će otići u Francusku. Ljudima na koje je pala kocka naređeno je da odu u Lozanu, dat im je novac i lažni češki pasoši.

U Lozani su im se pridružili agenti koji su došli iz Bolonje, među njima i Eugen Kvaternik, Pavelićev glavni agent, Antun i Stana Godina, koji su iz Italije prošvercovali razno oružje u svojim spavaćim kolima. Sutradan, 4. oktobra, svi zajedno su otišli za Pariz i podelili se u dve grupe; jedna grupa, rezervna, otišla je u Versaj kako bi izbegla parisku policiju, a druga je otišla u Eks-an-Provans, gde je provela noć-dve na putu za Marselj. Zločinci koji su ostali u Versaju planirali su da se sastanu 9. oktobra u ponoć ako zavera u Marselju ne uspe.

U slučaju da nijedna grupa ne ostvari svoj cilj, u London je poslat terorista po imenu Artuković da tu sačeka kralja, koji je nameravao da me obiđe posle posete Francuskoj. Bugari Kerin i Kralj, kao i Antun i Stana Godina bili su u grupi koja je krenula za Marselj. Antun Godina je izabrao ono mesto gde će se kraljeva kola, tokom povorke, najviše približiti ivičnjaku i ubice je trebalo tu da čekaju. Devetog oktobra ujutru Kerin i kralj su otišli u hotel, gde je odseo bračni par Godina; Stana je uzela oružje koje je bilo skriveno ispod dušeka i svakom čoveku dala po dve bombe i dva pištolja. Kvaternik i bračni par Godina odmah su otišli za Torino da se pridruže Paveliću i čekaju vesti.

Kerin i kralj su otišli u hotel, pojeli lagan ručak i popili litar konjaka da bi se ohrabrili. Dobro naoružani, u Marselju su uspeli neopaženo da prođu kroz svetinu i da zauzmu svoja mesta, kako im je bilo i naređeno. Stajali su očekujući dolazak povorke: Kerin je bio na samoj ivici trotoara a Kralj malo iza njega, u rulji: verovatno je Kralju bilo naređeno da ubije Kerina ako ovaj ne bude mogao da pobegne. Pošto je Kerin izvršio zločin, Kralj je uspeo da se izvuče i vrati u hotel, gde je ostavio svoje bombe i pištolj, koji su kasnije pronađeni. Poneo je sa sobom revolver i pobegao sve do Fontenbloa. Tamo ga je zaustavio policajac i zatražio mu dokumenta.

Pasoš Mije Kralja

Dao mu je svoj lažni češki pasoš, ali najednom izgubivši prisebnost, ovaj je odjurio u šumu, ostavljajući zapanjenog policajca. Posle dva dana, glad ga je primorala da izađe iz šume i uhapšen je u Melunu. Osuđen je na dvadeset godina prinudnog rada. Tokom istrage koja je usledila, da bi se izbegao rat, trebalo je veoma pažljivo baratati činjenicom da je fašistička Italija imala udela u očevom ubistvu.

Tako je u štampi odgovornost Mađarske za zločin bila mnogo naglašenija od odgovornosti Italije, uprkos činjenici da je cela ustaška organizacija bila finansirana italijanskim novcem i podstaknuta italijanskim ambicijama da se uništi jugoslovenska država. Svetska javnost bila je veoma pogođena smrću mog oca. Kad su Italijani to videli i kad su shvatili da ustaše imaju znatno manje uticaja nego što su to oni mislili - jer posle zločina nije došlo do revolucije niti incidenta u Jugoslaviji - uskratili su im podršku koliko god su mogli: razoružali su ih, oduzeli im uniforme i zatvorili ih na Liparskim ostrvima.

Poput pacova što beže sa broda koji tone, neke ustaške vođe su napustile Italiju, došle su kod nas i otkrile nam mnoge tajne ove organizacije. Mada italijanski fašisti nisu hteli da se oslobode Pavelića i njegovih glavnih pomagača, želeli su da se reše mnogih kompromitovanih Hrvata koji su igrali manju ulogu u organizaciji. Što se nas tiče, mi smo smatrali da je mudrije da se ti Hrvati vrate natrag u Jugoslaviju jer je postojala mogućnost da će ih Pavelić ponovo iskoristiti za akcije protiv naše zemlje. Stoga smo se sa Italijanima sporazumeli da repatriramo i zaposlimo sve Hrvate koji to žele.

Ti ljudi su se obavezali da će biti mirni i lojalni građani, a pošto je među njima bilo mnogo kriminalaca, u narednih mesec dana bili su pod nadzorom policije. Na nesreću, ustaše su imale jakog saveznika - šefa zagrebačke policije, koji je ostao u vezi s najopasnijima među repatriranima, u svemu im pomažući dok su bili pod policijskim nadzorom. Jedan od najsumnjivijih među njima, Katić, zaposlio se u kafani odmah pored policijske stanice u Zagrebu, koja je postala sastajalište ustaša. Taj isti šef policije učinio je sve da uništi nekadašnje ustaše koji su sad bili zapravo naši špijuni u toj organizaciji.

Veličko Kerin

Posle potpisivanja srpsko-hrvatskog sporazuma u avgustu 1939. repatrijacija je prekinuta. Među Hrvatima u Italiji proširila se vest da je dr Maček protiv njihovog povratka u domovinu i da je revolucija koju zagovara Pavelić jedini način da se to i ostvari. Italijani su, nesrećni zbog Srpsko-hrvatskog sporazuma, ponovo počeli da hrabre Pavelića da izazove nerede među Hrvatima i teškoće između Zagreba i Beograda. Pavelić, koji je veoma vešto skrivao svoje namere i neprestano potpirivao razmirice između Italije i Jugoslavije, bio je time oduševljen. Vratio se u Luku blizu Pize i sa svojim starim pomoćnicima počeo da kuje zaveru. Sve je to rađeno veoma diskretno jer je bilo u suprotnosti sa berlinskom politikom preduzimanja bilo kakvih akcija protiv Jugoslavije. Kada je Nemačka pokušala da uvuče Jugoslaviju u Trojni pakt, Pavelić se veoma razljutio i u januaru 1941. više puta se sastao sa Kontijem da bi razgovarao o našim odnosima s Berlinom i Rimom. Mi smo pak otpustili šefa zagrebačke policije i preko Bizmarka, nemačkog šefa diplomatske misije u Rimu, učinili sve da Berlin ubedi Italiju da prekine veze sa grupom koja se potpuno kompromitovala ubistvom u Marselju.
 

POSLEDICE ATENTATA
U martu 1941. Pavelić je primio kompletne, "strogo poverljive" izveštaje u kojima su bile izložene sve pojedinosti o našim vojnim i vazdušnim snagama. Kada je u Italiju stigla vest o revoluciji koja je izbila u Beogradu 27. marta, ministar spoljnih poslova Anfuco osetio je da je kucnuo čas za podizanje revolucije u Hrvatskoj i ovlastio je Pavelića da preduzme akcije. Iz logora na Liparima i na Sardiniji 231 ustaša odveden je u Pizu; tu su im date uniforme, a zatim su prebačeni u Rijeku (Fjume), gde su se 1. aprila pridružili Paveliću. U međuvremenu je i Berlin ovlastio Pavelića da 29. marta započne svoju akciju. Duga italijansko-ustaška zavera protiv nas na kraju je dovela do neizbežnih posledica i buknuo je rat.

U ponedeljak - Memoari Petra II Karađorđevića (4): Petrov tajni plan