Memoari Petra II Karađorđevića (3): Paklena zavera

Prvi korak ka uništenju Jugoslavije: Atentat na kralja Aleksandra u Marseju

ZAMETANJE TRAGOVA
Septembra 1934. u celokupnoj štampi je objavljena namera mog oca da u oktobru poseti Francusku. U to vreme Pavelić je u Rimu imao više susreta sa Mihajlovim, koji je odseo u hotelu "Kontinental". Dr Erkole Konti, generalni inspektor italijanske javne bezbednosti, prisustvovao je nekim od tih sastanaka i nesporno je bio detaljno upoznat sa planovima za izvršenje zločina. Prvih dana oktobra plan je počeo da se realizuje. Bugari Mijo Kralj i Veličko Kerin, Mihajlovljev telohranitelj, bili su ljudi kojima je povereno da izvrše ubistvo, a Kerinu su objašnjeni svi detalji. Sekretar organizacije, zvani Bzik, otišao je u logor u Mađarsku i, po priči, bacanjem novčića izabrao ljude koji će otići u Francusku. Ljudima na koje je pala kocka naređeno je da odu u Lozanu, dat im je novac i lažni češki pasoši.

U Lozani su im se pridružili agenti koji su došli iz Bolonje, među njima i Eugen Kvaternik, Pavelićev glavni agent, Antun i Stana Godina, koji su iz Italije prošvercovali razno oružje u svojim spavaćim kolima. Sutradan, 4. oktobra, svi zajedno su otišli za Pariz i podelili se u dve grupe; jedna grupa, rezervna, otišla je u Versaj kako bi izbegla parisku policiju, a druga je otišla u Eks-an-Provans, gde je provela noć-dve na putu za Marselj. Zločinci koji su ostali u Versaju planirali su da se sastanu 9. oktobra u ponoć ako zavera u Marselju ne uspe.

U slučaju da nijedna grupa ne ostvari svoj cilj, u London je poslat terorista po imenu Artuković da tu sačeka kralja, koji je nameravao da me obiđe posle posete Francuskoj. Bugari Kerin i Kralj, kao i Antun i Stana Godina bili su u grupi koja je krenula za Marselj. Antun Godina je izabrao ono mesto gde će se kraljeva kola, tokom povorke, najviše približiti ivičnjaku i ubice je trebalo tu da čekaju. Devetog oktobra ujutru Kerin i kralj su otišli u hotel, gde je odseo bračni par Godina; Stana je uzela oružje koje je bilo skriveno ispod dušeka i svakom čoveku dala po dve bombe i dva pištolja. Kvaternik i bračni par Godina odmah su otišli za Torino da se pridruže Paveliću i čekaju vesti.

Kerin i kralj su otišli u hotel, pojeli lagan ručak i popili litar konjaka da bi se ohrabrili. Dobro naoružani, u Marselju su uspeli neopaženo da prođu kroz svetinu i da zauzmu svoja mesta, kako im je bilo i naređeno. Stajali su očekujući dolazak povorke: Kerin je bio na samoj ivici trotoara a Kralj malo iza njega, u rulji: verovatno je Kralju bilo naređeno da ubije Kerina ako ovaj ne bude mogao da pobegne. Pošto je Kerin izvršio zločin, Kralj je uspeo da se izvuče i vrati u hotel, gde je ostavio svoje bombe i pištolj, koji su kasnije pronađeni. Poneo je sa sobom revolver i pobegao sve do Fontenbloa. Tamo ga je zaustavio policajac i zatražio mu dokumenta.

Pasoš Mije Kralja

Dao mu je svoj lažni češki pasoš, ali najednom izgubivši prisebnost, ovaj je odjurio u šumu, ostavljajući zapanjenog policajca. Posle dva dana, glad ga je primorala da izađe iz šume i uhapšen je u Melunu. Osuđen je na dvadeset godina prinudnog rada. Tokom istrage koja je usledila, da bi se izbegao rat, trebalo je veoma pažljivo baratati činjenicom da je fašistička Italija imala udela u očevom ubistvu.

Tako je u štampi odgovornost Mađarske za zločin bila mnogo naglašenija od odgovornosti Italije, uprkos činjenici da je cela ustaška organizacija bila finansirana italijanskim novcem i podstaknuta italijanskim ambicijama da se uništi jugoslovenska država. Svetska javnost bila je veoma pogođena smrću mog oca. Kad su Italijani to videli i kad su shvatili da ustaše imaju znatno manje uticaja nego što su to oni mislili - jer posle zločina nije došlo do revolucije niti incidenta u Jugoslaviji - uskratili su im podršku koliko god su mogli: razoružali su ih, oduzeli im uniforme i zatvorili ih na Liparskim ostrvima.

Poput pacova što beže sa broda koji tone, neke ustaške vođe su napustile Italiju, došle su kod nas i otkrile nam mnoge tajne ove organizacije. Mada italijanski fašisti nisu hteli da se oslobode Pavelića i njegovih glavnih pomagača, želeli su da se reše mnogih kompromitovanih Hrvata koji su igrali manju ulogu u organizaciji. Što se nas tiče, mi smo smatrali da je mudrije da se ti Hrvati vrate natrag u Jugoslaviju jer je postojala mogućnost da će ih Pavelić ponovo iskoristiti za akcije protiv naše zemlje. Stoga smo se sa Italijanima sporazumeli da repatriramo i zaposlimo sve Hrvate koji to žele.

Ti ljudi su se obavezali da će biti mirni i lojalni građani, a pošto je među njima bilo mnogo kriminalaca, u narednih mesec dana bili su pod nadzorom policije. Na nesreću, ustaše su imale jakog saveznika - šefa zagrebačke policije, koji je ostao u vezi s najopasnijima među repatriranima, u svemu im pomažući dok su bili pod policijskim nadzorom. Jedan od najsumnjivijih među njima, Katić, zaposlio se u kafani odmah pored policijske stanice u Zagrebu, koja je postala sastajalište ustaša. Taj isti šef policije učinio je sve da uništi nekadašnje ustaše koji su sad bili zapravo naši špijuni u toj organizaciji.

Veličko Kerin

Posle potpisivanja srpsko-hrvatskog sporazuma u avgustu 1939. repatrijacija je prekinuta. Među Hrvatima u Italiji proširila se vest da je dr Maček protiv njihovog povratka u domovinu i da je revolucija koju zagovara Pavelić jedini način da se to i ostvari. Italijani su, nesrećni zbog Srpsko-hrvatskog sporazuma, ponovo počeli da hrabre Pavelića da izazove nerede među Hrvatima i teškoće između Zagreba i Beograda. Pavelić, koji je veoma vešto skrivao svoje namere i neprestano potpirivao razmirice između Italije i Jugoslavije, bio je time oduševljen. Vratio se u Luku blizu Pize i sa svojim starim pomoćnicima počeo da kuje zaveru. Sve je to rađeno veoma diskretno jer je bilo u suprotnosti sa berlinskom politikom preduzimanja bilo kakvih akcija protiv Jugoslavije. Kada je Nemačka pokušala da uvuče Jugoslaviju u Trojni pakt, Pavelić se veoma razljutio i u januaru 1941. više puta se sastao sa Kontijem da bi razgovarao o našim odnosima s Berlinom i Rimom. Mi smo pak otpustili šefa zagrebačke policije i preko Bizmarka, nemačkog šefa diplomatske misije u Rimu, učinili sve da Berlin ubedi Italiju da prekine veze sa grupom koja se potpuno kompromitovala ubistvom u Marselju.
 

POSLEDICE ATENTATA
U martu 1941. Pavelić je primio kompletne, "strogo poverljive" izveštaje u kojima su bile izložene sve pojedinosti o našim vojnim i vazdušnim snagama. Kada je u Italiju stigla vest o revoluciji koja je izbila u Beogradu 27. marta, ministar spoljnih poslova Anfuco osetio je da je kucnuo čas za podizanje revolucije u Hrvatskoj i ovlastio je Pavelića da preduzme akcije. Iz logora na Liparima i na Sardiniji 231 ustaša odveden je u Pizu; tu su im date uniforme, a zatim su prebačeni u Rijeku (Fjume), gde su se 1. aprila pridružili Paveliću. U međuvremenu je i Berlin ovlastio Pavelića da 29. marta započne svoju akciju. Duga italijansko-ustaška zavera protiv nas na kraju je dovela do neizbežnih posledica i buknuo je rat.

U ponedeljak - Memoari Petra II Karađorđevića (4): Petrov tajni plan