Duh 9. marta je oborio Miloševića
Danas se navršava 22. godine od opozicionih demonstracija u Beogradu, prvih koje su uzdrmale režim tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića.
9. mart 1991. godine ostaće upamćen po tome što su tog dana, prvi put posle oslobođenja Beograda 20. oktobra 1944. godine, na ulice glavnog grada izašli tenkovi (ne računajući vojne parade). Tog marta, kako je mnogo godina kasnije rekao Vuk Drašković, počeo je dramatični obračun između dva pogleda na budućnost Srbije.
Protest je organizovao Srpski pokret obnove, tada najjača opoziciona stranka, zbog propagande, teških i neistinitih optužbi koje je javnosti plasirala Televizija Beograd, jedno od najmoćnijih oružja u rukama Miloševića, tada, ali i u godinama koje slede.
Neposredan povod je bio komentar urednika Slavka Budihne u Dnevniku 2, 16. februara, koji je optužio SPO da je produžena ruka "ustaškog" hrvatskog režima. SPO poziva na "protest za slobodu informisanja“, a MUP odlučuje da ga zabrani.
Građani su se okupili i zahtevali da se smene urednici TV Bastilje, kako su je tada prvi put nazvali.
Sa građanima su tada bili Vuk i Danica Drašković, Zoran Đinđić, Žarko Jokanović, Milan Paroški, Vojislav Koštunica, Leon Koen, Vesna Pešić, Milan Komnenić, Borislav Mihajlović Mihiz, Slobodan Rakitić, Vida Ognjenović, Borislav Pekić…
A onda su se, planirane mirne demonstracije na "Trgu slobode kod Čestitog Knjaza", kako to mesto često zove Drašković, pretvorile u ulični rat.
"Svi, svi, svi" na "juriš" !!!
Nešto pre podneva policija je krenula u akciju razbijanja skupa. Kako je pisalo u saoštenju MUP-a, akcija je preduzeta zbog “agresivnog ponašanja učesnika demonstracija”. U saopštenju, koje su sutradan preneli mediji, stajalo je i da je protiv SPO-a i Vuka Draškovića podneta krivična prijava zbog “ovih militantnih demonstracija”.
Dvoje stradalo, stotine povređenih i privedenih
Nakon dvoipočasovne borbe "prsa u prsa“ Beograd je izgledao tužno: polupani izlozi i trolejbusi, razbijeni automobili, prevrnutim kontejneri, polomljeni semafori...
U haosu koji je nastao poginule su dve osobe: maturant Branivoj Milinović i policajac Nedeljko Kosović.
Maturant Milinović smrtno je ranjen kada je grupa policajaca ispred “Londona” otvorila vatru prema demonstrantima. Kosović je poginuo oko 15.30 kod "Beograđanke". Bežeći od demonstranata, pokušao je da preskoči zid terase, ali je pao sa visine od pet metara udarivši glavom o trotoar.
“Telo milicionara Nedeljka Kosovića bačeno je sa platoa ispred ‘Beograđanke’ na pločnik ka ulazu u JIK Banku u Masarikovoj ulici. Ubicama nije bila dovoljna gvozdena šipka, već su Kosovića dotukli kamenim kockama”, objavljeno je sutradan u Politici.
U sukobima demonstranata i policije je povređeno 114 osoba - 58 policajaca i 86 građana, a uhapšeno je 158 ljudi. Među uhapšenima je bio i lider SPO-a Vuk Drašković i tadašnji potpredsednik te stranke Jovan Marjanović. |
Praktično, čim je miting počeo, s prvim obraćanjem govornika, policija je napala narod.
Operativci u civilu su najpre bacilli nekoliko suzavaca u sredinu mase, a zatim je policija pokušala da rastera demonstrante vodenim topovima, gumenim mecima, i dodatnim - ogromnim količinama suzavca. Okolo su bila oklopna vozila, pa čak i konjica. Konji im, ipak, nisu mnogo pomogli – u oblaku suzavca zbacili su svoje jahače i pobegli, pa su ih kasnije jedva pohvatali po Kalemegdanu. Milicija je čak pokušala da uđe u Narodno pozorište, ali u tome nije uspela.
Vlast je i ovog puta potcenila građane koji nisu ustuknuli, već su na Draškovićevu komandu sa terase “Juriš!!!” krenuli u okršaj sa policijom. Pomoglo im je i što je tog dana duvala jaka košava, koja je uveliko umanjila dejstvo suzavca. Ko je šta od demonstranata dograbio koristio je u sukobu sa policajcima. S druge strane, policija je bila konkretnija – upotrebljeno je i vatreno oružje.
"Roditelji na Ušću, deca na Terazijama“
Kolona od oko četiri hiljade studenat kreće iz Studenjaka ka gradu. Na Brankovom mostu policija ispaljuje suzavac, ali studenti probijaju kordon. Na Terazijama se susreću sa kolonom koja je krenula iz studentskih domova "Karaburma“ i sa Zvezdare. Tu jasno definišu i saopštavaju svoje zahteve koji su, uz one "devetomartovske", podrazumevali i oslobađanje uhapšenih.
S druge strane, 11. marta SPS organizuje kontramiting na Ušću sa koga je funkcioner te stranke Dušan Matković pozvao okupljene penzionere da "krenu na Terazije da razjure sramotu Srbije." Na SPS-ovom mitingu pod nazivom "Za odbranu Republike, za ustavnost, slobodu i demokratiju” mogli su se čuti povici "Slobo, slobodo", "Ubice, fašisti", "Ne damo Kosovo", "Ustaše, ustaše", "Sudite Vuku".
Svi uhapšeni su oslobođeni 14. marta, a Skupština Srbije je usvojila ostavke direktora RTS-a Dušana Mitevića i ministra unutrašnjih poslova Radmila Bogdanovića. Smenjeno je rukovodstvo RTV Beograd, a Studio B i Radio B92 su nastavili da rade. Oslobođen je i vođa devetomartovskih demonstracija Vuk Drašković, koga je pritvorenog čuvao Naser Orić, tadašnji radnik obezbeđenja Slobodana Miloševića. To je bila pobeda 9. marta.
Legenda i temelj pobede nad Miloševićem
Vuk Drašković često ističe da je duh ovih demonstracija na kraju doveo do pada Miloševića 5. oktobra 2000. godine. Deveti mart je svakako urbana legenda. Mnogi ovu “propuštenu šansu” ne opraštaju Draškoviću, ali dobri poznavaoci prilika tvrde da se dalje nije moglo. Stručna javnost smatra da su dometi 9. marta bili ograničeni, jer srpska opozicija tada još nije bila spremna za radikalizaciju. Ipak, saglasni su da je tada, po prvi put, ozbiljno uzdrman apsolutistički režim Slobodan Miloševića.
