Petar II Karađorđević opet u otadžbini (2): Osporavanje namesnika
Kao da je slutio svoju skoru sudbinu, kralj Aleksandar Prvi Karađorđević je 5. januara 1934. godine, dok je boravio na Bledu, sastavio svojeručni testament u kojem je naveo da, u slučaju smrti kralja , namesništvo predvodi njegov brat od strica, knez Pavle Karađorđević.
Inače, članom 42. Ustava Kraljevine Jugoslavije je i predviđeno da državu u maloletnosti suverena vodi namesništvo, ali ko će to poimence biti odlučuje sam kralj za života.
Tako je i Aleksandar Prvi, pored kneza Pavla kao namesnike naveo još doktora Radenka Stankovića, lekara kardiologa, osnivača i profesora Medicinskog fakulteta u Beogradu i ministra prosvete u kraljevoj vladi. Za trećeg namesnika je određen Ivo Perović, pomoćnik ministra unutrašnjih dela, bivši veliki župan Splitske oblasti i ban Savske banovine.
Zaljubljenik u umetnostKnez Pavle rođen je u Petrogradu, u carskoj Rusiji, 27. aprila 1893. godine, kao sin kneza Arsena, brata kralja Petra Prvog, strica kralja Aleksandra i majke Aurore Demidov di San Donato. Pavlovi roditelji su se razveli kad mu je bilo jedva tri godine. Knez Arsen je poslao svoga sina kod brata sa molbom da o njemu vodi brigu i knez Petar, koji je tada živeo u Ženevi i prihvatio je svoga sinovca kao svoje dete.
Kad je 1903. godine knez Petar postao kralj Srbije, knežević Pavle je sa deset godina produžio školovanje u Drugoj beogradskoj gimnaziji, gde je i maturirao. Posle toga nastavio je školovanje na Oksfordskom univerzitetu, gde je studirao savremenu istoriju i umetnost. Studije na Oksfordu nastavio je posle Prvog svetskog rata i završio 1921, sa diplomom istoričara umetnosti.
Knez se zaljubio i zaprosio grčku princezu Olgu, ćerku princa Nikole od Grčke i Danske i velike kneginje Jelene Vladimirovne, koja je vodila poreklo od ruske carske porodice Romanov. Svečanost sklapanja braka održana je neposredno posle krštenje prestolonaslednika Petra, 21. oktobra 1923. godine. |
Kako su to zakoni nalagali, tekst testamenta objavljen je u službenom glasilu zajedno s protokolom utanačenim na sednici vlade o prihvatanju poslednje volje kralja. Međutim, Aleksandrov testament nije prihvaćen bez trzavica u vladi. Istina, sve se držalo iza dobro zatvorenih vrata, kako u javnost ne bi procurela sporenja, ali pojedini ministri nisu mogli da veruju kad su čuli imena i burno se protivili.
Rasprava je bila na momente mučna, a najogorčeniji izborom imena namesnika navodno je bio predsednik vlade Nikola Uzunović koji je čak tražio obaranje testamenta i predlagao da se potom od Skupštine zatraži da iz svojih redova izabere tri kraljeva namesnika. U celu raspravu se umešao knez Pavle protiveći se ideji da se menja volja kralja, a stranu mu je držao i vazduhoplovni đeneral Petar Živković.
"To je poslednja volja kralja Aleksandra, koja se bezuslovno mora poštovati. Mi nismo ovde pozvani da dajemo savete, niti da kritikujemo poslednju volju kralja Aleksandra, nego smo se sastali da čujemo i saslušamo testament, koji moramo izvršiti", rekao je đeneral Živković.
Ispostavilo se da je predsedniku vlade Uzunoviću sporno samo ime namesnika Stankovića. Sam knez Pavle je kasnije posvedočio da je Uzunović štaviše želeo da spali testament, ali ga je Pavle razuverio u svrsishodnosti rekavši mu da postoji i drugi primerak koji se nalazi kod kraljice Marije.
Okolnosti u kojima knez Pavle preuzima namesništvo bile su teške, ali njegovo imenovanje niko ozbiljno nije osporavao. U krugovima Karađorđevića vladalo je uverenje da je on jedini sposoban da vodi državu, tim pre što se brat kralja Aleksandra, Đorđe, nalazio u duševnoj bolnici, dok je Pavlov otac, knez Arsen bio već jako star.
U dvorskim krugovima se kao mogući namesnik pominjala i kraljica Marija, ali Aleksandar nijednog trenutka to nije smatrao dobrim rešenjem i insistirao je na svojim namesničkim imenovanjima. U motivima kralja Aleksandra da odabere baš kneza Pavla za vođenje namesništva nisu bili samo rođački, već proizilaze i činjenice da je Aleksandar bio jako blizak Pavlu, da je najviše voleo da se sa njime druži, da uživa u kneževoj blagoj naravi, prefinjenom obrazovanju, a često su im društvo pravili vajar i arhitekta Ivan Meštrović i pesnik Jovan Dučić.
Lična oporuka kralja Aleksandra"Za privatno imanje maloletne moje dece određujem za staratelja Nj. K. V. kneza Pavla. Namesnicima (svima) odrediti po 5o.ooo. din. mesečno - iz civiliste. Knez Pavle pored toga i ostali članovi Kraljevskog doma, primaće doživotno apanaže koje su dosad primali - iz civiliste. Odrediti Zečeviću pristojnu penziju. Moj sprovod da bude skroman - čisto vojnički - bez stranaca. |
Odluku da napiše testament kralj Aleksandar je doneo posle neuspelog atentata na njega u Zagrebu 1933. godine. Tada su pripadnici Ustaškog pokreta Petar Oreb, Josip Begović i Ivan Herenčić pokušali da dođu glave kralju, ali nisu uspeli. Ipak, onaj u Marseju je bio koban za jugoslovenskog kralja.
Posle sahrane oca, mladi kralj Petar Drugi vreme je provodio uglavnom dalje se školujući na dvoru. Ustajao je rano, a školski dan s pauzama završavao oko devet uveče. Redovno je putovao na Oplenac gde mu je u kripti zadužbine Karađorđevića otac i sahranjen, a gotovo svakodnevno je bio i kod kneza Pavla na ručku ili popodnevnom čaju, a povremeno je putovao i u Miločer u Crnoj Gori gde mu je boravila majka Marija koja je u to vreme završavala letnjikovac. Držeći se čvrsto svih uspomena na oca, mladi Petar je odlučio da se i u dvoru preseli u očevu sobu, spavao u njegovom krevetu. Odlazio bi svakog dana u radni kabinet oca, sedeo pomalo za velikim pisaćim stolom.
Testament kralja Aleksandra PrvogRađeno 5. januara 1934. na Bledu
|
Pri dvoru na Dedinju, u posebnoj kućici, samo za njega otvorena je privatna škola. Direktor ove škole i u isto vreme njegov guverner bio je profesor Jeremija Živanović, koji je odredio i nastavnike za pojedine predmete u ubrzanom sistemu školovanja mladog kralja. Učio je francuski, engleski i nemački jezik, istoriju i druge predmete.
Završio je malu maturu u leto 1937. godine, a svetkovina povodom dodeljivanja diplome upriličena je u Velikoj sali Starog dvora, 28. juna 1938. Ceremoniji su prisustvovali svi viđeniji uglednici Jugoslavije, uključujući i namesnike na čelu s knezom Pavlom. Ipak, upadljivo je bilo odsustvo kraljice Marije.
