Bilo bi opasno kada bi se Albanci ujedinili
Nemački list Tagescajtung iz Berlina u današnjem izdanju analizire prilike na Balkanu. I to na samom jugu. U svetlu daljeg širenja EU, postavlja se pitanje šta je Albancima važnije "ujedinjenje“ ili evrointegracije.
Kada se albanski premijer Beriša obratio sunarodnicima "od Preveze do Preševa, od Skoplja do Podgorice“ povodom albanskog Dana zastave, pripadnici toga naroda su slavili. U Atini, Skoplju i Beogradu atmosfera je bila drugačija. Moto albanskih zvaničnika je “svi zajedno u evropskom naručju”. A šta ako tog naručja ne bude?, pita se autor Andrej Ivanji, u tekstu koji objavljuje Tagescajtung.
Svake godine, kada albanske manjine u Srbiji, Crnoj Gori, i Makedoniji slave dan albanske zastave krajem novembra, Srbi, Makedonci, Crnogorci i Grci škrguću zubima. Sa tačke gledišta pravoslavnih naroda Balkana to je zlokobna demonstracija moći. Naime, taj nacionalni praznik postao je simobol nacionalnog jedinstva za oko šest miliona Albanaca koji žive rasejani u susednim državama.
Najvažniji datum u istoriji
U 2012. godini Albanci su slavili 100 godina albanske nezavisnosti. Spektakl je bio upečatljiv. U Albaniji i na Kosovu, na zapadu Makedonije i u Skoplju, na jugu Srbije i na istoku Crne Gore, sve je bilo u znaku crvene albanske zastave sa crnim orlom.
Za Albance 28. novembar najvažniji je datum u nacionalnoj istoriji. Baš 28. novembra 1443. prvi put se zavijorila albanska zastava. Zbog toga je 1912. u gradu Valona na taj datum proglašena albanska nezavisnost. Još na Berlinskom kongresu 1878, Prizrenska liga izborila se za široku autonomiju većine oblasti na kojima su živeli Albanci.
Nakon Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, albanska država obuhvatala je tek polovinu oblasti koju su Albanci naseljavali. Posle turske vladavine, Albanci, koji su uglavnom prihvatili islam, morali su da žive u više različitih zemalja.
Za šta srce kuca
I ovaj put Albanci su pokazali gde ih srce vuče: ne ka državama u kojima žive i čije državljanstvo imaju, već ka zajedništvu albanskog naroda na Balkanu bez granica. Poruka je bila jasna.
Premijer Sali Beriša obećao je na taj praznik: "Svi Albanci koji žele da se prijave za albansko državljanstvo, dobiće ga bez obzira gde žive.“ Vlada iz Tirane priprema takav zakon. Zatim: "Rasuti u raznim državama, Albanci sebe vide kao braću, koje povezuju zajednički geni, kultura i identitet, i ujedinjuje san o Evropi.“
Albanci su se protiv "albanofobije" borili jedinstvom. I dok se u Srbiji i Makedoniji mnogi pribojavaju "Velike Albanije" hrvatski politolog Žarko Puhovski misli da je to samo srpska propaganda. Naime, Albanci su krenuli putem evropskih integracija, putem koji ih vodi do „jedinstva u naručju Evrope“ za koje se izjašnjavaju i premijer Beriša, i kosovski premijer Hašim Tači, i predstavnici Albanaca u Makedoniji. Brisel i Vašington protive se menjanju granica na Balkanu.
Šta će se desiti ako ne bude evropskog zagrljaja?
Kako će Albanci reagovati ako se zapadni Balkan ne integriše u Evropsku uniju? Verovatnoća da će se Albanci ujediniti na miran način prilično je velika - sve dok je evrointegracija na dohvat ruke. Brisel želi red i mir na Balkanu. I za sada, balkanse države pristaju na kompromise, zbog članstva u Evropskoj uniji, ali to uskoro neće biti dovoljno.
Pomirenje na Balkanu još uvek je trka protiv vremena. Pod snažnim i trajnim pritiskom društvene i privredne bede, ratne rane se ne zaceljuju, nema govora o suočavanju sa prošlošću. EU gubi svoj kredibilitet, i polako nestaje nada da će jednom biti bolje. U državama na Balkanu, u kojima Albanci žive, nezaposlenost se kreće između 30 i 50 odsto i pogoršava se. Albanci su najmađa populacija u Evropi i mladi ljudi važe za nestrpljive. Sa svih strana prikradaju se grupe ekstremista. U sve većoj bedi oni njuše svoju šansu. Što je veća nemaština, sve jača je slika nezaboravljenog neprijatelja.
Raspadom bivše Jugoslavije, Srbi, kao i Albanci, iznenada su se našli u različitim državama. Projekat Velike Srbije glasio je: Svi Srbi u jednoj državi. Tako je počeo rat za teritorije i suverenitet. Na kraju, 1999 godine Srbi su ratovali i protiv NATO. Rezultati početne ideje: Hrvatska bez Srba, Kosovo koje je gotovo očišćeno od Srba, i odvojeno od Beograda, i kao uteha za srpske nacionaliste, srpski entitet u Bosni koji ima elemente državnosti.
Optimisti bi rekli: vidimo se u Evropi. Ali može se i pomenuti da granica nije bilo još u Jugoslaviji – pre nego što su smrt i proterivanje povećali ponor među narodima.
