Srbi i Rusi, ima li to smisla (5): Moćni medved na kolenima
Pad Berlinskog zida 1989. ujedno je značio i raspad celog Varšavskog ugovora i konačno Sovjetskog Saveza, a potpuno ista sudbina zadesila je i SFR Jugoslaviju. Nestala je blokovska podela sveta koja je obeležila međunarodne odnose u prethodnih pola veka. Došlo je do nove preraspodele snaga u svetu i postupnog stvaranja novog međunarodnog poretka, pod uticajem jedine preostale supersile Sjedinjenih Američkih Država.
Nove odnose u svetu karakterisala je izmenjena međunarodna situacija u kojoj Ruska Federacija, kao međunarodno-pravna naslednica SSSR nije predstavljala značajnu silu kao u prošlosti, a moć ruske države i njena sposobnost da rešava komplikovane savremene probleme pala je na praktično najniži nivo u istoriji.
"Proces promena u SSSR-u, a zatim njegova dezintegracija i stvaranje nove Rusije, neizbežno su uticali na spoljnu politiku. I to u takvoj meri da je praktično počelo formiranje novog sistema međunarodnih odnosa uopšte", objasnio je Vladimir Vereš, stručnjak za Rusiju u svom delu "Srbija i Rusija - realnost i zablude".
Nestajanje supersile
Uzroci raspada dve federalne države još uvek nisu do kraja razjašnjeni, ali bez obzira na to, odnosi između Rusije i SRJ, koju su formirale Srbija i Crna Gora, počeli su da se formiraju na potpuno novoj osnovi.
Rusija se našla u praktično nikad težoj situaciji u svojoj istoriji i morala je ispočetka temeljno da proceni svoje vrednosti i politiku prema spoljnom svetu i unutrašnjim odnosima. Ona više nije bila jedna od dve supersile koje postoje na svetskoj sceni i morala je da na novim osnovama razvija odnose sa većinom sila. Njene strateške zamisli drastično su se promenile u odnosu na hladnoratovske godine.
Mada niko od rukovodstva SRJ u to vreme nije postavljao to pitanje, ostalo je nepoznanica koliko su Rusiji Srbija i Crna Gora uopšte važne, kao što se o tome pita Jelena Guskova u svojoj knjizi "Jugoslovenska kriza i Rusija".
Budući da se težište svetske politike sve više premeštalo iz Evrope ka Bliskom istoku, Centralnoj Aziji i pacifičkom regionu, postalo je pitanje da li je Srbija uopšte za Rusiju imala isto značenje kao i ranije. Pitanje koje se do samo nekoliko godina pre toga uopšte ozbiljno nije postavljalo.
Važno je napomenuti, da se i dve decenije od raspada SSSR-a i SFRJ mnoge stvari vezane za dezintegraciju nisu razjasnile. Jedno od najbitnijih je i pitanje da li je odluka Badinterove komisije, o podeli SFRJ po republičkim granicama, što je ostavilo veliki deo srpskog naroda van granica matične države, upravo posledica samog raspada SSSR-a.
Naime, pošto je u to vreme već bio vidljiv raspad sovjetske države, politički donosioci odluka u EU i SAD su svakako morali da donesu odluku da se SFRJ ne deli po nacionalnim linijama, već republičkim. U slučaju da je donešena drugačija odluka, ruske vlasti i nacionalisti su sa punim pravom mogli da traže da se SSSR raspadne po nacionalnom ključu, da dobar deo Ukrajine i Kazahstana pripadnu Rusiji, što bi svakako izazvalo građanski rat na razvalinama sovjetske imperije, nakrcane nuklearnim oružjem.
Prepolovljeno stanovništvo
Zbog toga je raspad SFRJ bio primer kako će se ubuduće SAD i EU ponašati u dezintegracijama, pa je trećina srpskog naroda ostala van granica matične države.
Nakon raspada SSSR-a, Rusija se našla u teškoj i drugačijoj strateškoj situaciji nego u prethodnom periodu. Bez obzira na to što je teritorijalno ostala i dalje najprostranija država na svetu sa nešto preko 17 miliona kvadratnih kilometara, broj stanovnika u odnosu na bivšu državu skoro se prepolovio na nešto ispod 150 miliona stanovnika. Od toga su skoro 20 procenata bili pripadnici nacionalnih manjina. Sa druge strane, u državama nastalim raspadom SSSR-a ostalo je oko 25 miliona pripadnika ruske nacionalne manjine.
Da bi se shvatio odnos Rusije prema Srbima u ovom periodu, potrebno je shvatiti procese koji su se tokom 1990-ih dešavali u Rusiji, a koji su u najvećoj meri određivali njenu politiku prema državi Srba i Crnogoraca.
Ruski parlament je u početku sukoba na prostorima bivše SFRJ dao značajnu podršku srpskoj strani i SRJ. To se dosta razlikovalo od zvanične politike, a za uzrok je imalo dve stvari. Prvo je to što iz poslaničkih klupa stvari izgledaju mnogo jednostavnije nego na licu mesta, gde se problemi rešavaju. Takođe, poslanici imaju mogućnost da zbog smanjene odgovornosti reaguju dosta emocionalno, budući da njihove izjave i čak odluke nemaju prevelikog uticaja na događaje.
Smešni udar na Jeljcina
Koliko je srpsko rukovodstvo tokom raspada SFRJ i građanskih ratova devedesetih bilo nerealno i su sukobu sa stvarnošću, govori i jedan detalj iz tog perioda. Naime, nakon što se Jeljcin razračunao sa Dumom 1993. godine i napada na Beli dom, u ruskim medijima pojavile su se informacije da su srpske vlasti finansirale opoziciju koja je želela da sa vlasti skine Jeljcina. To je za posledicu imalo da se srpsko rukovodstvo, koje je nastavilo da zavarava narod o nekom "ruskom čudu" i pomoći, još više odalji od Rusije. |
Jedan od razloga velike podrške Vrhovnog sovjeta, kasnije Dume, Srbiji i Crnoj Gori početkom 1990-ih godina, jeste borba za što veću autonomiju u odnosu na izvršnu vlast i pokušaj da moć skoncentriše u svojim rukama. Jedna od poluga moći bilo je i kreiranje spoljne politike, u čemu je ruski parlament želeo više da učestvuje. Tako su veliko zalaganje ruskog parlamenta za Srbe i relativno hladna politika ruske vlade prema SRJ zbunjivali mnoge posmatrače, a u stvari najvećim delom bio je samo unutarruski sukob za moć pre krize na Balkanu. Sve takve polemike međutim završene su u noći između 3. i 4. oktobra 1993. godine, kada je vojska intervenisala i zauzela pobunjeni parlament.
Krediti određuju politiku
Nakon intervencije, donosi se novi ustav, koji predsedniku Ruske Federacije daje ogromna ovlašćenja, a zakonodavnoj vlasti praktično vezuje ruke. Uprkos tome, većina ruskih parlamentaraca i dalje pruža ogromnu podršku Srbiji i Crnoj Gori, što možda i pokazuje da borba parlamenta s Jeljcinovom administracijom za veća ovlašćenja nije bila jedini razlog za podršku srpskoj strani u ratu.
Međutim, uz sve probleme koji su tada pratili Rusku Federaciju, bilo je jasno da ona neće voditi aktivnu spoljnu politiku jer je praktično zavisila od kredita Zapada, pa bi svaka konfrontacija sa SAD imala katastrofalne posledice po državu. To međutim, najveći broj stanovnika Srbije i Crne Gore, kao i srpsko rukovodstvo nisu na vreme shvatili. Tokom građanskih ratova na teritoriji bivše SFRJ oni su se i dalje nadali nekoj ruskoj pomoći, čak i intervenciji na srpskoj strani kako bi se ostvarili nacionalni ciljevi Srba. Ova nerealnost u ciljevima rukovodstva SRJ ih je pratila godinama, a ponovo su svi pozivi na bratstvo sa ruskim narodom u stvari bili pozivi da Rusija rešava probleme Srbije, pa čak i na svoju štetu.
"Nije u pitanju to da Rusija treba da se žrtvuje zbog Srbije i Jugoslavije, već ona treba da shvati da je u pitanju njena sudbina i njen interes. Zaštita Srbije je zaštita Rusije", govorili su predstavnici srpske intelektualne i političke elite tokom ratova na Balkanu, ne shvatajući nove geopolitičke realnosti u kojima se Rusija borila za golu egzistenciju.
Ovi glasovi su dopirali i do dela ruske javnosti, koja se delimično slagala sa tezom, da braneći "Srbe na Balkanu, branimo i Rusiju". Ove dve grupe su međusobno jedni druge pothranjivale, što je imalo katastrofalne posledice po politiku srpskog rukovodstva, koje nije shvatilo da Rusija i da hoće, ne može pomoći Srbiji. To je kulminiralo najvećim porazom u istoriji srpskog naroda.
