Tajne ljubavi čuvenih Srba (1): Noć skuplja od života

Vladika Rade Petrović bio je u mnogo čemu neobičan i izuzetan čovek. Gorostasnog rasta i apolonske lepote, a obilićkog srca i sokratovskog uma. Još za života važio je za jednog od najboljih pesnika na srpskom jeziku, i u tome veoma samoučki obrazovan i prirodom nadaren.

Žene su ga opsedale: Vladika Petar Drugi Petrović Njegoš napisao je jednu od najlepših ljubavnih pesama srpske književnosti

I bio je Rade rođen više za svetovni život nego da bude sveštenik i vladar. Čim su ga cetinjski i bokeljski kaluđeri naučili pismenosti, on je počeo da sastavlja pesme. Ali, njegovom narodu je mnogo više bio potreban sposoban starešina i spasilac, pa se tako budući Petar Drugi Petrović Njegoš, iako nevoljno, već u 17. godini zakaluđerio i preuzeo tron na Cetinju od svog strica.

SLATKE MUKE
U to vreme, prvih decenija 19. veka, Crna Gora je bila samo plemenski savez. Njene granice nisu bile određene, a središnja vlast jedva da je postojala. U evropskoj diplomatiji smatrala se područjem turske imperije. Njegoš je uspeo da udari temelje moderne crnogorske države raspodelom vlasti, uvođenjem poreza i ujedinjavanjem svetovne i verske stolice. Vladao je i živeo u vremenu koje je iziskivalo bojovnike, a ne viteze srca. Ipak, znalo se da ga mantija nije izlečila od slabosti prema onima za čiju ćud je u "Gorskom vijencu" tvrdio da je prevrtljiva, "smiješna rabota". I on sam je privlačio poglede i uzdahe mnogih žena.

Pesnik Ljuba Nenadović je boravio u Italiji u isto vreme kad i Njegoš, pa je kasnije pričao da su se oko crnogorskog vladike otimale najviđenije i najotmenije sinjorine, a i sinjore. I u Rusiji je vladika dosta vremena provodio u društvu i šetnji sa kćerima gubernatora.

Umalo kneginja: Milica Stojadinović Srpkinja

Njegovoj privlačnosti nije mogla da odoli ni lepa i čuvena Milica Stojadinović Srpkinja, a ni on njoj, jer je govorio: "Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori!" Sigurno je da je bilo zaljubljenih pogleda i ljubavnih uzdaha i u njegovom zavičaju. Ali, to se u ono vreme dobro sakrivalo, a za budućnost je ostao zabeležen samo jedan događaj u Perastu, gde se već rukopoloženi vladika odmarao i u moru kupao.

Živela je u komšiluku kuće u kojoj je Njegoš odseo jedna "žena mlada, ali soko sivi". Njemu ga je privuklo to što nije bila "plašljiva jarebica" kao tadašnje crnogorske devojke. Samo što ju je video, neka "strecanja rajska" su ovladala Njegoševom dušom i telom. Ne zna se kako se ta lepotica zvala, ali se njen lik može sastaviti iz zapisa koje je vladika ostavio u raznim svojim delima. Bila je vitka, i imala "čerte fine". Čelo joj je bilo "ljepše od mjeseca, a lice jutro rumeno". Hod vilin, "mnogo dični no Avronin kada šeće, a naročito su ga opili i zavodili njen preblag osmejak, i divne oči: "streljale" su kada su ga gledale, a mogle su i "kamen rastopiti".

U takvom raspoloženju vladika Rade je u Perastu napisao svoju jedinu ljubavnu pesmu, i o tome je zabeleženo sledeće: "Ovu pjesmu nosaše Vladika jednako za kolanom, pa kad se povrati na Cetinje, jednoga dana izvadi je iz kolana pa je pročita svome ađutantu. Ta se pjesma odlikovala od sviju njegovi pjesama. U njoj su se okupile sve miline i dražesti, a i ta bi se pjesma morala nazvati krunom njegovije pjesama. Iskaše mu je ađutant da je dade, a on se nasmija umiljato, pa će reći: "A kako da ti je dam, zar da pečataš u novinama? - Zaslužuje da se svuda pečata, odgovori mu ovaj. - A, kako bi izgledalo: vladika, pa da piše pjesmu od ljubavi? Ne dam!"

"Slatki dah" Njegoševe miljenice iz Perasta može se naslutiti i u drugim njegovim delima. U svima se ona opeva kao prava hurija sa neba, kako se u islamu naziva rajska devica. Pokazuje se ona jasno u "Gorskom vijencu", gde kroz usta Mandušića Vuka govori sam pesnik: "Kad je viđu da se smije mlada, svijet mi se oko glave vrti." I još: "Al je đavo, ali su mađije, ali nešto teže od oboje." Posebno se u znamenitom epu o vladiki Danilu ističu devojčine "sveštene kapi" (oči) koje "gore življe od plamena". Zbog tih očiju i zaraznog smeha vrzmalo se po glavi baš pesniku, a ne njegovom junaku Vuku da je ugrabi, "pa s njom beža glavom po svijetu". Takva je to lepotica bila. Javila se ona i tamo gde se ne bi nimalo očekivala, na primer, u jednom od najvećih filozofskih epova srpske književnosti, "Luči mikrokozmi" gde je Njegoš čitavu prirodu predstavio kao ženu.

PLAKAO NAD PEPELOM
Kada je profesor Andra Gavrilović, biograf znamenitih Srba 1928. godine održao u Beogradu predavanje o Njegošu, prvi put je pomenuo i tu njegovu, kako je rekao, ljubavnu iskru. Profesor je tvrdio da je lepotica iz Perasta odgovorila na ljubav pesniku, i obelodanio pojedinost, da je vladika listić, na koji je u stihove izlio svoja osećanja, nosio stalno ispod svešteničke mantije "na strani srca". Bio je to jedini svedok njegovog "greha". Ali, kada je za tu pesmu saznao njegov sekretar, listić je istog dana spaljen, a Njegoš je nad pepelom proplakao!

Tek više od pola veka posle vladikine smrti drugi rukopis istih stihova pronašao je u Petrogradu istoričar književnosti Pavle Popović. Pesma je objavljena "Bosanskoj vili" 1913. godine pod prvobitnim, pesnikovim naslovom "Noć skuplja vijeka". Bilo je jasno da je ona izraz nečeg mnogo dubljeg od slike ljubavnog doživljaja u noći pod zvezdama Perasta 1844. godine. Strasna ljubav se podigla iznad svega, sve drugo zemaljsko i kosmičko je nestalo, iščezlo pred jednom noći sladostrasnog sjedinjavanja s beskonačnošću, skupljoj i večnijoj od svih vekova, u kojoj se senzualno i telesno slilo u stanje duhovnog blaženstva. Hrabro ispevana u prvom licu, bila je to smela pesma o najskupljoj Njegoševoj noći, zabranjena vladaru koji se zavetovao na celibat.