Povratak pravoslavlju (5): Vladika preti veziru
Ozlojeđeni i nazlobrzi skadarski silnik se, naravno, nije mogao pomiriti sa teškim porazom u Bjelopavlićima. Uviđajući da je za taj poraz, za to što nije uspeo da pohara Bjelopavliće i Pipere, najzaslužniji vladika Petar Prvi Petrović Njegoš, Mahmut-paša Bušatlija nije sačekao čak ni da se izvida i da mu zadobijena rana u Martinićima zaceli, već je sa još većom silom (njegova ordija je ovog puta, izgleda, brojala 23.000 vojnika, mada ima izvora koji navode i svih 30.000) ponovo krenuo, ovog puta na staru Crnu Goru i vladiku Petra Prvog lično, nauman da još jednom pregazi i sprži Cetinje.
VEČITE BUNDŽIJE
No, pre priče o tome kako se završio taj pohod Mahmut-paše na Cetinje, evo nekoliko pojedinosti o istorijskim okolnostima koje su prethodile i ovom i prethodnom njegovom pohodu na Pipere i Bjelopavliće, koje su krajem 18. veka označile prekretnicu i u istoriji Crne Gore i ovog dela Balkana u celini, koji će, konačno, dobiti epilog i u Prvom i Drugom srpskom ustanku u Srbiji početkom 19. veka.
Čim su se ruska carica Katarina Druga i austrijski car Josip Drugi na Krimu 1787. godine dogovorili da porade na slabljenju i podeli turskog carstva, Turska im je, uz snažnu podršku Engleske i Francuske objavila rat. U želji da otomansku carevinu poljuljaju i oslabe sa više strana, saveznice Rusija i Austrija su naumile da pobune narode koji vekovima čame u turskom ropstvu. Među prvima Crnogorce, večite bundžije i nepokornike.
Austrija je zato odmah na Cetinje kao izaslanika uputila kapetana Filipa Vukasovića sa 100.000 dukata, nešto hrane, praha i olova, da nagovori vladiku Petra Prvog da zarati sa Turcima. Umnom vladici je to u početku bilo sumnjivo i takvu ponudu je odbio pošto nije imao potvrdu sa ruskog carskog dvora da je to u interesu Rusije, odnosno da je i Rusija u ratu sa Turskom. No, ipak, kad je i iz Rusije stigla potvrda o ratu sa Turskom, Petar Prvi se pomirio sa Vukasovićem i počeo da se priprema za obračun sa Turcima. Ni Turci, naravno, nisu sedeli skrštenih ruku.
Skadarski vezir, Mahmut-paša Bušatlija, osećajući da se crnogorska brđanska plemena sve više približavaju Crnoj Gori, da neće moći još dugo da ih drži u pokornosti i odvojeno od matice, preduzeo je pohod na Bjelopavliće i Pipere, uveren da će tu preseći svaku pomisao na širenje ustanka i u ostalim brđanskim plemenima i mogućnost njihovog prisajedinjenja Crnoj Gori. U jednom pismu koje mu je tih dana uputio, vladika Petar Prvi ga poziva da se okani crnogorske i brđanske sirotinje "ali ako nećeš, hvala da je bogu, a mi ćemo se od tvoje sile i napasti braniti dokle ijedan od nas teče", poručuje mu popularni i veoma uticajni vladika pred čijim autoritetom i ugledom je nestajao vekovima prisutni separatizam u brđanskim plemenima.
Obraz nema ceneVladika Petar Prvi odbio je čak nasrtljivog i netaktičnog kapetana Vukasovića kada mu je u jednom trenutku ponudio mito od 50.000 dukata. "Nema toga blaga na svijetu, niti će ga biti, za koje bih krv moga naroda prodao, a svoj obraz pred svijetom ocrnio i radiji sam pošteno i u siromaštvu umrijeti, no stidno živjeti u izobilju", odgovorio je vladika, tvrdi stari istoričar Jagoš Jovanović. |
Bečki izaslanik Vukasović je u međuvremenu već bio pobegao iz Crne Gore jer su njegovi sukobi i nesporazumi sa vladikom kulminirali. U takvoj situaciji vladika Petar Prvi u Beč šalje svoje izaslanike i traži pomoć. Novi austrijski car Leopold Drugi mu odmah šalje 31.725 kilograma baruta, 63.609 kilograma olova, 137.000 kremena, odgovarajuću količinu papira za fišeke, dva topa sa lafetima, čak i 300 dukata troška za prenos te džebane iz Kotora na Cetinje.
Ohrabren takvom podrškom, Petar Prvi je odmah mobilisao oko 5.000 Katunjana, Lješnjana i Riječana i pred njima početkom jula 1796. godine krenuo u pomoć Piperima i Bjelopavlićima koji su imali oko 2.000 ljudi pod oružjem. Već je rečeno kako se taj pohod okončao, da je turski kolovođa Mahmut-paša Bušatlija, sa teškom ranom na grudima jedva iznio živu glavu i spasio se u obližnjoj turskoj spuškoj tvrđavi. To ga ipak nije opametilo već je odmah počeo da priprema novi pohod, ali ni cetinjski vladika nije sedeo skrštenih ruku. Uspeo je da za kratko vreme još snažnije objedini sva crnogorska plemena, a sem Pipera i Bjelopavlića, pod njegov barjak su jednodušno stala i sva druga brđanska plemena.
Ovog puta ih je konačno okupila i ujedinila velika opasnost koja se nadvila nad Crnom Gorom i vladika je uspeo da za kratko vreme organizuje i okupi dvostruko brojniju odbranu od one na Martinićima - tačno 6.590 vojnika, koje je blagoslovio ovim rečima: "Danas sa radosnim čuvstvom očekuje naš mili rod vaše viteške podvige vijencem pobjede ovjenčane čuti, a potom da vi dostojne pjesme spjevaju i vijence slave pletu..."
- Mahmut-paša je svoju zastrašujuću ordiju ulogorio dolje u lješkopoljskoj ravnici, na prostoru današnjeg sela Beri i planirao je po svemu sudeći da odatle ovuda preko Krusa, Draževine, Buronja, Progonovića i Štitara udari na Cetinje - kazuje 75-godišnji Drago Mišković iz Krusa - a očigledno je dobro znao ove staze i bogaze pošto mu je to bilo drugi put da vojšti na crnogorsku prestonicu. Iako je imao daleko brojniju vojsku nije očigledno računao na to da su Crnogorci vičniji ovom kamenu i da oni ipak bolje poznaju ovaj teren i bolje se snalaze u ovoj besputici...
U svojoj znamenitoj pripoveci "Pop Andrović novi Obilić", Stefan Mitrov Ljubiša je, čini se, bolje od ikoga opisao Mahmut-pašu Bušatliju, njegovu pakosnu narav i zlobu, njegovo nemilosrđe koje su dobrano osetili i sami Paštrovići. Kad je negde u drugoj polovini 18. veka, u vreme uspona i jačanja moći Mahmut-paše učinjen jedan umir krvi između Paštrovića i Spičana, na čemu je ponajviše poradio ugledni i uticajni pop Rade Andrović, to nije bilo po volji ni skadarskom veziru ni mletačkom providuru iz Kotora. Prgavi i samovoljni Mahmut-paša je istog trena pozvao Spičane u Skadar da ispita kakve to oni dogovore i pomire prave sa Paštrovićima iza njegovih leđa i kako to oni mimo njegovog znanja i volje pomjeraju granice. Paštrovići su u to vreme bili pod vlašću Mletaka.
Povratak pravoslavlju |
KAKAV SULTAN I KUČINE
Delegacija Spičana, na čelu sa Mirčetom Niklanom, pokušala je da odobrovolji naprasitog i bezobzirnog silnika, naglašavajući nevolje Spičana i muke koje su trpeli zbog tog mučnog duga prema Paštrovićima, ali i lojalnost koju i dalje gaje prema sultanu. Samo što je spomenuo sultana, to je do kraja razjarilo besnog vezira: "Kakav sultan i kučine! Ja nemam vrh sebe gospodara, potle Boga i Proroka, a za toga padišu mislim kao za svoga hata. Dok je meni Arbanije i ljuta Malisora, ne bojim se ja, fukaro, ni sultana ni cetinjskog kaluđera, koji mi sjedi na đedovini, ni one ćosave babe u Mlecima, kojoj se pop Andrović triput na dan klanja, no ću ih sva tri potkovati prije godine, i pobiti granicu topuzom, gdje mi gođ hat dopre i nogom čepne!"
Nema brata do rođenogNa početku pjesme u kojoj je opevao boj na Krusima, Hadži Radovan Bećirović Trebješki je napravio jednu od najljepših, ne samo stilskih bravura u epskoj narodnoj poeziji nego i celu malu studiju o bratu, stavljajući, naravno, težišta na vernost i bratsku ljubav i aludirajući, naravno, na sramotu i izdajstvo koje je počinio Stanko Crnojević: |
