Svedočanstva srpskog generala (7): Fantomski helikopter
Kada je NATO avijacija krajem jeseni 1994. godine uništila PVO Srpske vojske Krajine, kao dar sa neba muslimanima počeo se pojavljivati fantomski helikopter. Poletao je sa aerodroma Pleso kod Zagreba, a sletao na improvizovani aerodrom Ćoralići kod Cazina. Bihać je već bio proglašen za zaštićenu zonu.
Iz njega su svakodnevno preduzimane borbene akcije muslimana prema srpskim selima, kao što su muslimani iz zaštićene zone Srebrenice, klali Srbe u Kravicama, Skelanima i Bratuncu. I baš na Božić ili oko Božića.
- Ne leti valjda Kikaš! Čak ni on nije u mogućnosti da doveze toliko oružja koliko ima muslimanskih boraca u zaštićenoj zoni Bihaća! Jedino šta taj helikopter može prevesti su teroristi, droga ili novac! - pomislio sam čitajući informaciju o helikopteru.
Šverc sa muslimanima
Često su u helikopteru bili teroristi i dobrovoljci, Šiptari sa Kosova i Metohije i mudžahedini iz islamskih zemalja, koji su preko hrvatskih luka dolazili u Zagreb, a odatle ubacivani u područje Bihaća, pa preko Sarajeva i Tuzle u Vozuću i na Ozren Drugi su dolazili legalno, u uniformi pripadnika UN iz islamskih zemalja...
Obilazeći sa komandantom 21. korpusa, pukovnikom Veljkom Bosancem poligon Slunj, ugledah nekoliko muškaraca u vojničkoj uniformi, bez kaiša u pantalonama i pertli u čizmama, što je bio znak da se nalaze u pritvoru.
- Šta su skrivili ovi vojnici kada su ovde umesto u jedinici? - upitah pukovnika. - Uhvaćeni su u švercu sa muslimanima. Najradije bih da ih streljamo, ali postoji naređenje da se takvi predaju civilnim sudovima. Sva trojica su po treći put uhvaćeni. Šta mogu kada ih civilni sudovi oslobode, ili kazne minimalnom novčanom kaznom. Možda i dele profit, ali to ne mogu tvrditi. Toga me je najviše strah. Da je Raštela jedino mesto za šverc, lako bi mi njega stavili pod kontrolu. Takvih mesta ima mnogo. Neki dan mi dovedoše babu od sedamdeset godina. Nosila je muslimanima jaja u korpi, a unuk joj samo nekoliko dana ranije poginuo u napadu mudžahedina na Ripač. Granica između nas i muslimana je poput sita, ima hiljadu rupa. Uzalud pošteni borci po celu noć čuvaju linije, kada lopovi za marke prodaju i rođenog ćaću. Ništa bolja situacija nije ni u Zapadnoj Slavoniji. Nego, kako god znaš, obaraj onaj prokleti helikopter, on će nam doći glave! Kada ne bude nemačkih maraka, neće biti ni šverca - reče mi komandant Kordunaškog korpusa, pukovnik Veljko Bosanac, rođen u Zapadnoj Slavoniji.
Svake večeri, između 22.00 i 03.00 časa, helikopter je poletao sa aerodroma Pleso, a zatim raznim pravcima doletao do improvizovanog aerodroma Ćoralići u blizini Cazina. Tu je teret na brzinu istovaren, a on se vraćao na aerodrom Pleso. Jedina važna informacija bila je položaj sredstava PVO i potrebe za određenom vrstom robe. Leteo je po magli, kiši, vedrom ili oblačnom vremenu. Prostor je preletao visoko ili veoma nisko. Bio je nepredvidljiv i neuništiv. Zbog toga su mu pripisivali različite natprirodne osobine i predstavljao je pravu noćnu moru za narod i borce Srpske Vojske Krajine.
Golf siti
Fantomski helikopter je najčešće prenosio nemačke marke u Bihać kako bi pojedini, najgori Srbi, prodavali muslimanima sve, od brašna do oružja. Cene su bile astronomske, a pojedini Srbi su se počeli naglo bogatiti. Pojedina rubna područja na granici sa teritorijom pod kontrolom muslimana doživela su pravi ekonomski procvat. Među njima je prednjačio Vojnić, mali kordunaški gradić, koji je zbog toga prozvan Golf siti jer su najlošija kola bila "golf". |
Za obaranje i uništenje helikoptera bio je zainteresovan i Glavni štab Vojske Republike Srpske... Postavljane su mnoge zasede, ali on je prosto prkosio respektivnim snagama PVO. Pretpostavljalo se da posada helikoptera ima podatke o položajima naših sredstava PVO, pa je tako izbegavala poteru. Kada bi se jedinica pojavila na određenom prostoru, helikopter ne bi koristio tu relaciju, ili bi neko vreme obustavio letove. Nakon pomeranja jedinice na novi položaj, on bi se istu noć vratio na navedenu maršrutu. Kada bi neki osmatrački radar otkrio navedeni helikopter, dolazilo bi do prekida veze između radara i jedinice PVO koja ga može oboriti. Najopasnije oružje po helikopter bile su baterije KUB, koje su obarale miraže, harijere i F-16 u Republici Srpskoj. Kada bi baterija ostala bez goriva i neupotrebljiva, helikopter bi leteo pravo preko položaja te baterije. Tako se u narodu stvorio utisak da je helikopter zaista fantomski, da je PVO SVK potpuno nesposobna ili da postoji izdaja.
Nedovoljan broj jedinica PVO i velika teritorija koju su pokrivale uslovio je njihovo stalno premeštanje, što nije promaklo pripadnicima Unprofora. Komplikovana administracija uključivala je veliki broj osoblja u realizaciju zadataka. Nedostatak zaštićenih veza i bezbednosne kulture pogodovali su otkrivanju namera jedinica PVO. Izvršavani su zadaci od najvišeg značaja, a širok krug ljudi je učestvovao u njihovoj realizaciji. Bila je to zaseda za koju su mnogi znali. Iz tih razloga i nije uspevala.
Po navedenom helikopteru često su dejstvovale jedinice PVO manjeg kalibra i ubojne moći. Osim snopova iskri koje su se pojavljivale ispod trupa helikoptera, nikakve druge štete na njemu nije bilo. On bi nastavio let, kao da ga se ta dejstva uopšte i ne tiču. To ga je činilo još misterioznijim, a kod boraca i naroda pojačavalo osećaj nemoći. Počeli su ga doživljavati kao sudbinu ili proročanstvo, koje će doći glave Republici Srpskoj Krajini.
Oni realniji, i ja među njima, bili smo ubeđeni da neprijatelj na neki način ima podatke o našim snagama, mogućnostima, rasporedu i namerama. Sumnjalo se da neko, kome odgovara da helikopter leti, dostavlja informacije neprijatelju, ili mu pomaže da izbegne našu poteru. Tu su bile jedinice NATO koje su osmatrale vazdušni prostor, a podatke dostavljali muslimanima i Hrvatima. U takvim okolnostima, ostati neotkriven, predstavljalo je pravi podvig.
Pitanje časti
Kada se činilo da helikopteru zaista nije moguće stati na kraj, počela je dolaziti u pitanje naša čast kao iskusnih oficira PVO. - Zar mi, koji smo svojevremeno na bojevim gađanjima ovakvim i sličnim raketnim sistemima u astrahanskoj pustinji
Strašljive kokoške
Područje Korduna i Banije bilo je najčešći pravac preleta helikoptera jer je zahtevalo najkraće zadržavanje nad teritorijom Republike Srpske Krajine i Republike Srpske. - Dijete moje! Nije mi krivo što ta grdosija leti, đavo da ga nosi. Smeta mi što celu noć orca iznad moje kuće, plaši mi krave i kokoši, pa ne mogu do ujutru da ih smirim! Kokoši slabije nose jaja, a krave daju manje varenike! - reče jedna baba u selu Klokoč, na Kordunu. |
bivšeg SSSR-a, izazivali podozrenje oficira zemalja članica Varšavskog ugovora, da ne možemo oboriti jedan helikopter? Svaka baba na Kordunu zna kada će naići.
Ovako više ne može. Ili ćemo ga oboriti, ili priznati da mu ne možemo ništa. Bar ćemo uštedeti gorivo, koje troše turbo-mlazni motori naših sredstava! - reče jedan od komandira baterija.
Nakon detaljnog proučavanja, zaključili smo da ga na dosadašnji način nikada nećemo oboriti. Glavna smetnja bila je premala autonomija naših jedinica i učešće velikog broja ljudi u takvoj operaciji. Ali postavljeni borbeni zadatak se morao izvršiti...
Sa padom Zapadne Slavonije u proleće 1995. godine naglo je opao moral boraca i stanovništva, nastavljaju se sećanja general-majora u penziji Miloša Đošana. - Svi smo javno, ili u sebi, potajno, krivili jedni druge. Svima je neko treći bio kriv.
Dotadašnji komandant Glavnog štaba, general-major Milan Čeleketić podneo je ostavku. Otišao je, a nije dočekao da oborimo onaj helikopter. Na mesto jomandanta Glavnog štaba Srpske Vojske Krajine postavljen je generalpotpukovnik Mile Mrkšić, rodom sa Korduna. Trebalo je da narodu vrati poverenje, ojača i učvrsti odbranu i poljuljani moral vojske i srpskog naroda u Republici Srpskoj Krajini.
